O ZLU, DOBRU, MORALU

“Ko tebe kamenom ti njega hlebom” ovo je jedna od uzvišenih istina, jer uzvracajuci hlebom na udarac kamenom, mi smo neutralizovali, spržili zlo u samom korenu. Isto kao kad bi nam neko ponudio žicu sa visokim naponom struje, a mi na to odgovorimo gumom koja nije provodnik struje, umesto žicom koja bi samo nastavila da sprovodi struju. Uništiti zlo ili uništiti coveka kroz koga se to zlo sprovodi? Ako uništimo coveka, zlo ce dalje nastaviti da živi kroz naše delo, kroz sistem kontinuirane osvete, samim tim, mi nismo zaustavili zlo, vec ga umnožili i proširirli do neshvacenih granica. 

Loše postaje dobro tek kada nam se zlo počne dešavati. I dobro će postati loše samo  kada se  dobro u još bolje pretvori. U nedostatku sunca put nam može i mala sveća osvetliti, iz  plama male ljubavi izrastaju ideje o velikim stvarima. Ništa se ne može razviti iz čiste harmonije, iz uljuljkane lagodnosti života, jer čista harmonija ne postoji kao čista, već postaje produktivna harmonija samo onda kada njome ovladaju nemiri, kao što u bistroj reci čistotu vode naprave virovi i u plavom moru dubinu naznače uzburkani talasiSvaki dogadjaj mora biti podstaknut, inspirisan i na neki način pokrenut, odvojen od svog originalnog izvora, da bi u elementarnoj harmonizaciji stvari bio to što jeste. Zlo ne može postojati kao izolovani entitet sam za sebe. Mora postojati merna jedinica u samom posmatraču za stvari i dogadjaje u prirodi, da bi se dimenzija suprotnosti pravilno izmerila i istinski doživela. Jer, da bi smo znali šta je svetlost dana moramo izmeriti dubinu mraka u noći. Samo dobro može stvoriti zlo, jer pravi se od istog materijala, u istoj dubini života se nalaze obe kategorije. 

Nemir je tvorac mira, ljubav je stvorila mržnju, ili obrnuto. Sve teži da izbegne ono što je izmedju, tu nultu tačku postojanja, taj neutralni izvor pasivnosti, koji u realnosti zapravo i ne postoji kao takav. U čoveku postoji neizmerna potreba da oseti sopstveno biće i zato on  izbegava sve ono što svodi njegovu osećajnost života na nultu, odnosno na tačku manjeg doživljaja života. Čovek hoće da svetli, da se prosvećuje, da sanja, da voli, da bude srećan, jer samo tada esencionalnost njegovog života rotira oko tačke plus ili minus. Uzvišeni ideal mora se izgraditi na ruševinama ustaljenosti, iz sagorelog, iz pepela loših tradicija radjaju se novi stubovi života, nove vizije zamenjuju stare, stari se snovi potkrepljuju svežim slikama istine. I mali gradjani postaju gradjani sveta kada spoznaju malenkost svoga duha. Zlo je ideja, negativ filma dobrote, a dobro je njegova materijalizovana slika. Samo ako lice dobrote bude imalo ogledalo, koje će mu reflektovati zamračeni deo suštine, ono će se uvek moći ustoličavati, prečišćavati i na kraju znati svoju pravu vrednost, zahvaljujući odrazu onoga što vidi u ogledalu negativnog filma. Jer, ako čovek u tom ogledalu uvek bude video čisto lice svog duha, nikada se neće umiti, nikada ljudski doterati, a to prouzrokuje truljenje i kreira obmanu o smislu čovekovog usavršavanj

Zašto je Kain ubio svoga brata Avelja, da li od tada mi nosimo zlo u svom srcu kao pečat zemaljskog čoveka? Da li je ljubomora, nesigurnost ili strah od lica znanja, odnosno spoznaje da moramo stati pred svevišnji sud. Ili je zlo pratilja čovekova, kao njegova nevesta, od koje duša ne može da se očisti, od čijih zadovoljstva i krvavih strasti ni veliki sveci nisu mogli lako da se odbrane. Ta tiha moć, želja da ovladamo sobom, je priznavanje zla u nama. Jer vladati sobom znači ukrotiti deo sebe, ovladati demonom koji nas ruši, zavodi i navodi da grešimo. Negativizam koji nam smeta i koji duboko potiskujemo u sebi, radi uspešnije komunikacije sa svetom, je znanje, spoznaja lošeg u sopstvenom biću, a to je pobeda nad lošim, to je već pokušaj da se duša očisti od demona i tako kristalna  približi božanskom licu istine. 

Ko je pobedio zlo, ko je demonsku armiju ponizio i u lance je stavio? I ako je tako, zašto se svet konstantno bori protiv zarobljenog demona, protiv nečega što je u vlasti dobrog i što je u službi istine. Znači li to da smo mi zatvor demonov i da on može na mahove da ovlada nama, jer ta demonska sila poznaje vrata svetlosti, riznicu strasti kojom se čovek kupuje. Zemaljski čovek je sazdan od sile strasti, i osećanja koja se prostiru od
tačke ljubavi za životom do tačke straha pred nestankom tog života. A potraga za srećom je zlo, jer se pogrešno tumači i traži u preteranim telesnim zadovoljstvima, zbog toga se prokocka i izgubi onaj pravi osećaj, dodir apsolutnog u čoveku. Ali čovek poznaje svet kroz telo, duša poznaje sebe kroz materiju i kao takva štiti kuću u kojoj boravi. Telo je čovekov prijatelj, ono je njegov život, njegov najverniji smisao istine i zato on pokušava da telo održi u najboljem stanju zdravljada ga zadovolji, sačuva i da ga uvek na nivou duševnog osećaja usavrši. Ali, telo može da bude i tamnica čovekova, ako on ne zna pravilno da održava red u svojoj kući, ako ne bude redovno čistio svoj hram od opakih naslaga strasti, preteranog zadovoljstva koje može da povuče telo i duh u provaliju, u goruće stanje bola od koga se teško čovek može izlečiti.

Da bi čovek uopšte mogao da voli on mora biti strastven, da bi umetnik mogo da stvara on mora biti strastven i da bi život uopšte opstao u čoveku, čovek mora imati strast, odnosno ljubav prema životu kao elementarnoj inicijativi samog života. Strast nije zlo, ali preterana upotreba strasti, koja prerasta u bol, je zlo. Tada zadovoljstvo degradira u trulež koja nagriza ljudsku dušu. Nije greh zadovoljiti sebe, ugoditi svome telu, već je greh to činiti na uštrb drugih ljudi, na štetu okruženja i po cenu srozavanja svoje duše. Pogrešno je verovati da je telesni užitak grešnost, ali preterana upotreba datog užitka, koji se transformiše u očaj, je greh, odnosno zlo prema samome sebi, prema svetu i istini kao glavnoj tački zdravog rasudjivanja. Preterano ugadjanje svome telu, dolazi iz preteranog straha od ličnog istrebljenja i sumnje, od malovernosti prema životu i prema sudbini. Zlo se radja iz nesigurnosti, iz straha od samoga sebe. Jer nemoć da shvatimo neraskidivu povezanost sa svime u prirodi, čini nas totalno izolovanim, stranim i napuštenim od sopstvene moći da spoznamo neminovni zakon prirode, koji uliva pouzdanje u ljudsku sudbinu, dajući čoveku smisao da veruje u sopstveni osećaj isto kao i u univerzalni. Život je osećaj, i strah je osećaj, zato čovek strahuje i kad za tim nema nikakvog povoda, jer strah je utkan u njegovo tkivo sa dolaskom u lični ego, kao osigurač, kao garancija koja regulise i drži ličnost pojedinca u čvrstom stanju ljudskog ega. Bez elementarnog straha ljudski ego bi se raspao, rastočio, jednostavno nestao.

Ljudi su moralni zbog sebe, i samo radi svog ličnog dobra pridržavaju se zakona moralnosti. Čovek koji ima moć da prepozna granicu užitka, onog esencionalnog ljudskog ispunjenja, pre nego što to zadovoljstvo izgubi svoju bitnost i odvede ga u propast, je svestan sebe, odnosno moralnost mu je u saglasnosti sa društvenim normama. Biti moralan u saglasnosti sa normama kosmičkog zakona, sa skladom duše, sa pojavom božanstva u sebi je već viši stepen moralnosti. Biti svestan prisutnosti božanstva ujedinjuje čoveka sa onim uzvišenim i nebeskim. Samo tada čovek postaje slobodan, oslobodjen onih zemaljskih pravila, materijalnih okova, telesnih zuba što se zverski zarivaju u materiju, oslobodjen zabluda i trke za ostvarivanjem čoveka u sebi i van sebe. A u stvari treba da se ostvari duša u čoveku iznutra i spolja, u biću, u bivstvu, u samom Bogu, a to je prosvećenje, budnost, savez čoveka i njegove duše. To je nadčovek, to je taj univerzalni čovek, koji oseća čovečanstvo kao sopstveno telo, koji oseća univerzum kao sopstvenu misao, koji doživljava smisao ljubavi, žaoku mržnje, ili bilo koju emocije u  čovečanstvu kao ličnu stvar. Tada, takav čovek će voditi računa o svemu u prirodi sa istim intezitetom i istom pažnjom kao što neguje i pazi samoga sebe. Tu leži tajna moralnosti, formula koja je ispisana u krvotoku beskonačnosti, u univerzalnoj duši večnosti koja plamti životom gorućeg čoveka. Čoveka koji nikada ne sagori, koji nikada ne sprži sebe, već stalno dogoreva i u sve većem plamenu se obnavlja i radja, raste i izrasta iz smrti neznanja u fenomenalno šarenilo osvešćenja i vere, koja mu govori o nasledjenom znanju, skrivenom u čistoti njegove iskonske duše. 

Čovek koji nije svestan, koji nije budan i ne oseća sebe kao svevišnja beskonačnost što sebe oseća, nije moralan u skladu sa zakonom i pravilima univerzalnog života, sklon je zlu, negativnostima, destrukciji, ratovima, jednostavno takav čovek nosi u sebi svu vlagu pakosne misli demonove. Samo čista duša može da sprži satansku nameru zla, samo čedna ljubav prema istini može da spreči žestoku lavu krvave strasti u čoveku. Jer strast koja proždere čoveka nije konstruktivna, nije utemeljena na čistoj nameri, već je destruktivna i razarajuća lava crvenog vulkana.

II     greh – kajanje

Kakav je to grč kajanja u čoveku, koji pronalazi strme nagibe i vertikalne vodopade u svom biću. Čovek pokušava da povrati sebe u ljudsko stanje čiste duše, ali ne uspeva, leprša na ivici onoga što bi trebalo da predstavlja čoveka, i prezira prema ličnom ubedjenju samokrivice. Da li postoji reč sa kojom može oprati to unutrašnje stanje košmara, taj nered misli i emocija koje izviru vulkanskom erupcijom iz spržene duše čovekove. Gde se nalaze ključevi mira i spokoja? Da li čovek uopšte hoće spokoj? Mozda se njegov mir nalazi u uzburkanom hodu meteža, u zamagljenom pogledu haosa, ili je možda njegovo ime HAOS. Pobuna protiv vremena koje talasa njegovu nepredvidljivu realnost, pobuna protiv čoveka koji je opsednut zamkama sopstvenog uma, ili ljubav prema istini i umišljenom spektru okolnosti koji se dremežom ovozemaljske pohote ispija na iskap. 

Sve same razvaline, ogromne provalije vlažnog mraka koji miriše na čoveka, sujetnog, opijenog pićem obmane, jer najlakše je povladjivati sebi samom. Tada čovek liči na naduvani mehur, koji preti da prsne svakoga časa. Ili je ovo još jedna žrtva sa kojom se kupuje zabranjeno voće iskona. Ožiljci života, svaki nosi u sebi magiju istine protkanu primesama laži, korupcije, zajedljive samokritike, i očekivani nalet sreće koji čovek gaji, koji stalno nosi u svom biću kao odraz urlika stvarnosti. Statika uma i kobni plač istine. Sav smisao života se svodi na ostvarivanje tog srećnog momenta, trena u čijim zasedama čuči mnoštvo lepljivih strasti koje, ako ih čovek naglo uhvati svojim pohlepnim rukama, ostave trag grešnosti u njemu. Da, čovek misli da je grešno biće, a duša mu ne dozvoljava, da to postane. Teši ga govoreći mu, da je svet mnogo svetlije mesto i da u njemu ne postoji greh, niti kajanje, da je osećaj griže savesti za neki drugi naraštaj, za generaciju umobolnih. Jer savest je izum čovekov, izumeo ju je da bi lakše upravljao svojom svešću, svojim životom, svojim unutrašnjim ne-mirom. Savest je mehanizam koji pročišćava akumulirano dnevno iskustvo čovekovo.

Hoće čovek da oplemeni svoju ideju, da se očisti od bludnog zanosa života, jer u trenutku on sam postade zanos, varka koja ispija zemaljska zadovoljstva na iskap, koja ga bole i sravnjavaju sa skotom. Ne može on nikuda poći, a hoće da promeni svet. Iz ove se stege samo u jedan svet može ukoračiti, u svet čarolija opustošenih želja, gde svaka želja visi kao obešeni kaput u ormaru realnosti, očekujući da bude upotrebljeni podsticaj onoga što će tek doći. Unutrašnji svet u čoveku poziva na opustošenost, na otvaranje onih vrata gde mrak u velikim količinama hoće da izleti vani. Čudna je ta igra svetova u čoveku. U momentu hoće da bude istraživač ljudskih dubina, medjutim kada dodje vreme da se plati za ono što je saznao, plače i jauče kao da su mu dali čašu otrova da popije. Treba ići u susret mraku, pružiti mu ruku, zagrliti deo gorčine u sebi koji se ne voli, jer taj deo je još jedna cigla u gradjevini smisla svega ovoga što on zove blagostanjem života. 

Ako čovek potone to će biti još jedan razlog da ispliva na površinu, da udahne život celim plućima idealiste koji sanja otvorenih očiju. Saznanje o sopstvenom nesavršenstvu  čini čoveka još savršenijim. Jer savršenstvo i jeste nepravilnost, nejednako pomeranje emocija koje se na odredjenoj visini, kristalno čiste sretnu, stapajući se u jedan smisao harmoničnog zvuka života. I plakati je dobro, jer tada se duša veseli i tada se probudjuju i razmagljuju putokazi istine, pokazujući nam put nas samih. Tuga je povetarac duše, po njoj gamižu iskre besmrtnog svetla, iz utrobe patnje izrasta osećaj zadovoljstva i sreće. Sve su to pokretački točkovi budnosti duše, kroz njih ona zna da je budna, a budnost je veselost jer poziva na kreativnost, na trenutak okićen srećom. Mistična mešavina slatkog i gorkog, lepog i ružnog, čoveka sazdanog od andjeoske topline i satanskog hlada i gorčine. Tesko je doći do sebe, teško je otkriti veo iza koga stojimo, iza kojeg se krijemo, jer samo je pitanje vremena kada će reka života izbaciti tamnu stranu vrtloga iz sebe, iz nas. Svaki je čovek ostavljen u nemilost samome sebi, u nemilost mogućnosti, iz koje čovek može da prodje kroz vrleti života. Jer njegov neizbežni trzaj za životom je grč koji ga podgrejava strahovima koji se nalaze u njemu.

 Ima nečega u toj potrebi za tugom, za žaljenjem, za prizivanjem ovozemaljskog bola.   Velika inspirativna snaga leži u ljudskoj patnji, jer to je nagoveštaj života, opšta namera za promenom, objavljeni rat ustaljenoj pasivnosti i pokušaj da se izadje iz datog stanja. Onog momenta kad smo poželeli da ulepšamo svoj život, promenimo stanje u kojem se nalazimo, mi smo kreirali i priznali stanje nezadovoljstva i eventualnu nesreću. Jer zašto bi čovek uopšte pokušavao da ispliva na obalu reke u kojoj mu je dobro, ako ne strah da će ga ta reka udaviti ili navesti na virove kojima on nije dorastao. Svako radjanje neke nove pojave iziskuje smrt stare ili iščeznuće prethodnog ispoljavanja. Promena je bol, a život je sazdan od kontuinirane promene u samoj srži svoje prirode, stalna promena znači pokret, fluidnost onoga što mi osećamo i tumačimo kao život. Čovek ne traga za srećom da bi se samo usrećio, već elementarno zaštitio sebe od tih neizbežnih promena koje mogu da izazovu nemir i bol u njegovoj realnosti.  Medjutim, to je prosto nemoguće izbeći, ali je moguće umanjiti efektivnost takvom jednom preuslovu, ako naučimo svoje biće da se brzo prilagodjava životnim promenama. I ako shvatimo da budnost duše zavisi od iskustva ovozemaljskog. … 

Kaje se čovek zato što je zloupotrebio smisao života do granica samouništavajuće dimenzije, što je sve istine proglašavao svojim istinama, i prilagodjavao ličnim interesnim sferama. Kaje se zato što je nalazio opravdanja svojoj nemoći da pronadje Boga u sebi, da otkrije put savršenog mira. Kaje se, jer nije razumevao tok savesti niti njen govor čuo u momentu kada mu je ona pružala ruku pomoći, ali koja je na kraju ipak stigla u čistoj formi spasenja, u znaku ljubavi i oproštaja. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *