O ŽIVOTU I SMRTI

Ne radja se život, već se  radjaju ljudi, niti umire život, umire ono što se rodilo. Život je večan, a smrt samo kroz materiju doživljava svoju egzistenciju.

Može li čovek podneti svu suštinu svoga bića, ako prethodno nije izmerio zapreminu svoje moći razumevanja? Šta je to u čoveku što razume, što oseća, što živi? Zar čovek mora biti frustriran i bolno razbijen, zar mora da oseti dno svog ličnog pakla da bi ostvario sreću  i ushićenje. I sve to radi dosezanja visine bogova, te kulminativne tačke života. Kakvi mehanizmi vladaju čovekom, koje su to sudbinske uvale, putokazi koji odredjuju kako ćemo da živimo, šta, kada i koliko da volimo i, konačno, koliko ćemo dugo da postojimo kao ljudi?

Čovek je enigma, sazveždje misli, skup svih izobličenih, nedovršenih emocija. U njemu se vrši proces života, kroz njegovu suštinsku gradjevinu ishode ideje, delimično dovršene, spremne za viši stepen kristalizacije. Nemiri koji vladaju čovekom putokazi su prema blagostanju, smeru uzvišenih ciljeva, koji su u mnogome i za samog čoveka nejasni. Jer on živi život, medjutim mnogi život ne doživljavaju, ne posmatraju ga odvojeno, sa distance, iz prikrajka, da bi ga razumeli kao iskustvo, kao doživljaj univerzalne svesti. Mnogi ne dožive sebe onim univerzalnim, kosmičkim čulom. Svaki čovek ima to čulo, ali je ono kod mnogih zatrpano borbom za ostvarivanje individualnog Ja. Otuda čovek, u tom paničnom vrtlogu zgusnutih emocija,  podstaknutih iskonskim strahovima, zaboravi ono dobro u sebi, pa u korenu svog izvornog postojanja “dobro” zameni “zlim”. Tada univerzalno čulo ne može da ostvari kontakt sa univerzalnim, sveopštim sistemom postojanja. I zato čovekovo bazično dobro (jer on generalno i jeste “dobro biće”) postaje na mahove zlo. Znači, koreni zla nisu u čoveku, već u čovekovoj nemoći da doživi život svojim intuitivnim, drevnim čulom, koje može da rastera i sprži ovozemaljske strahove. Jer u momentima slabosti vuku ga u provaliju i odvajaju od njegovog stvarnog, univerzalnog Ja. Čovek nije samo predstavnik života, on jeste život, koji kreira i projektuje sopstvenu sliku, postavljajući lični profil na uzvišeni nivo realnosti. On je život koji se ispoljava kroz fizički instrument ovozemaljskog mehanizma. To što je u čoveku, tom zemaljskom instrumentu sačinjenog od atoma, prašine i minerala, to što boravi u kostima, krvi i mesu čoveka, je život, deo univerzalne svesti svevišnjeg intelekta. To je taj čovek.

Čovek ne zna kojom stazom da podje, jer mnoge se pred njim otvaraju kao prolećni cvetovi. Može da živi mnoge živote, a istovremeno hoće da ostvari život uzvišenog bića, onog zbog čega mi, ljudi, uopšte i postojimo. Naša orginalna namena je da se stvaramo u višim sferama bivstva. Ne samo kao umetnici, već da kao ljudi dodirnemo božanstvo u sebi, da otkrijemo tanki čaršaf tame koji skriva našu pravu sliku, sliku “nebeskih bića”. Ono što mi primamo u sebe i emitujemo u svet, je deo sopstvene esencionalnosti, konstantnog bujanja univerzalnog sistema života. Jer život je naizmenična igra plusa i minusa, bola i zadovoljstva, lepog i ružnog, paradoksalni ples balansa. A trag koji ostane je sjaj ideje, dokaz da svetlost prolazi kao ljudsko biće izmedju ta dva zida realnosti. Duša je budna kroz živu reku plama života i sve ono što čovek oseća je veoma važno da održi dušu budnom. Ona je budna i iskričavo se uzdiže kroz emotivni protok nas samih, konstantno proširujući svoju budnost. Istina o našem postojanju je sjaj beskonačnog u nama, svetlost iskonskog vrenja života, koji dolazi iz neiscrpnog izvora kreativnosti, kao potvrda onoga što uistinu egzistira.

Hoće čovek da pobaca sve reči po površini ustalasanog života koje nisu njegove, možda se i napravi konstrukcija nekih uzvišenih misli, most koji će ga povesti do tog uzvišenog Ja. Pokušavamo da stalno budemo drugačiji, novi sebi. Zabavljamo sami sebe, jer volimo zabave, uzbudjenja koja nas izjednačavaju sa elementarnim principom univerzalnog. Ceo univerzum se zabavlja, jer on živi i postoji u nama. Na usijanoj površini života plamtimo svi mi, izgaramo u sopstvenom plamu ljubavi. Svetlimo, kao kakve sveće, koje odašilju svoju svetlost u nepreglednu tamu, u tihi muk neizvesnosti. Prosvetljujemo vidike svog uma, svoje moći razumevanja. A razumemo samo svoj sopstveni plam, druge plamove i ne primećujemo, niti koristimo njihovu svetlost da bi se, kada se izgubimo u lavirintu lažnoga sjaja, došli do sebe.

Stojimo na zamišljenoj panorami imaginarnog sveta, koji je stvaran. Pejzaž već davno vidjenih kontura svega u procesu ostvarivanja, izvan nas i u nama. Svet živi slobodnim čulom, instiktom za lepim, za ugodnim, prozaičnim, za onim što nas izjednačava sa svim ostalim kreacijama, jer ništa nije niže niti više, sve ima svoju namensku uzvišenu misiju, izvršenog u već stvorenom. Nosimo pečat Svetosti na sebi, prepoznajemo se po dodeljenim ulogama. Bunimo se kad uloge nisu uskladjene našim ličnim interesima, protivimo se i dižemo pobunu protiv sebe samih. Pobunu protiv morala, istine, protiv svega što može promeniti naš neizbežni, sigurni tok kretanja u kružnom uzdizanju prema sferi savršenog. Ta pobuna nas i bliži sudbinskom, željenom cilju. Bez te esencionalne pobune protiv ustaljenog, statičnog, nepokretnog, neusavršenog i bez inata prema smrti, prema strahu od umiranja, život ne bi imao značenje koje upravo ima. Sva lepota ispoljenog leži u tom neprikosnovenom ratu svega prema svemu, paradoks koji zapravo podstiče neprestano bujanje života.

II

Uslov da se život ostvari je borba, lelujavi sukob entiteta, suprotnost sistema životne nejednakosti stopljenog zaokruženom jednakošću. Poravnanje sudbinske grandioznosti nad pobedom života koji je, zahvaljujući strahu od smrti, dobio smisao jedne celine. Ne postoji ne-pokret ili totalna pasivnost, sve ima kretanje u predmetu svoje suštinske prirode. Materija je kretanje atoma, energija u energiji, sila u sili, opiranje zbog jedinstva, suprotnost zbog postojanja celine. I svako razbijanje materije do najsitnije tačke njene deljivosti, njene “krajnosti”, kreira misteriju zbog nemoći da proniknemo u tu ne-deljivost njenog krajnjeg stanja, odnosno početka njene konstrukcije. Čitav smisao, kompletna mapa egzistencije koju poznajemo je osnovana i zasnovana na opiranju, sukobljavanju najsitnijih čestica, koje su nevidljive za golo oko čovekovo. U samom epicentru atoma se vodi neprekidni dijalog, borba izmedju njegovih sadržajnih elemenata: elektrona, protona, i neutrona. Početak materije se gradi na neumoljivom ratu, otimačini, trenju, opiranju, sukobu, kontradiktornosti u samom subjektu materijalne supstance. Ljudsko telo, kao i sve u prirodi funkcioniše na tom paradoksalnom principu dopunjavanja. Život je žarište, bojno polje sila, rat svih protiv svega. A to sve radi budnosti duše, radi životnog ostvarenja u nama i van nas.

Dolazak na ovaj svet čovek označi borbom, plačem, strašnom željom da postoji. Sa neverovatnom snagom se opire smrti, ne-postojanju, da bi postao, da bi se stvorio. To je prva čovekova borba, prvi znak njegove pobede nad smrću. U tom trenu čovek je pobedio smrt i postao ratnik života, ali samo trenutno, jer će ga ideja smrti konstantno pratiti kroz život. Taj dolazeći momenat, osvajanje sebe kroz život je preteča svih budućih izazova ljudskog postojanja. Život se osvaja strepnjom, bolom, patnjom, i svim ostalim kontroverznim ilustracijama straha, koje su naoružale čoveka za njegov put kroz prizmu neizvesnosti. Da, čovek je naoružan, spreman da odbrani život koji mu je dat na poverenje, jer brani svetinju u sebi, makar i po cenu uzimanja tudjih života. Ta neizvesnost, taj strah od ličnog uništenja, kreira potencijal ubice u čoveku. Svaki je čovek potencijalni ratnik, ubica, spreman na sve samo da zaštiti i produži kontuinirani sistem života, pa makar on bio i jedan čas duži. U tom metežu košmara, želja i neizvesnosti, čovek nalazi sigurnost otkrivajući puno, dovršeno značenje mira i tišine. U, na izgled zgusnutom, haosu stvara se vizija nebeskog Raja. Radja se čeznja za iskonskim mirom, za konačnom čistotom, čeznja za nepotrebnim dokazivanjem, za nepotrebnom ljubomorom, zebnjom šta ćemo sutra jesti, piti, šta obući. Takvo nevreme burnog života formira sliku o savršenom čoveku, besprekorno zadovoljnom biću objedinjenog sopstvenim razjedinjenjem. Kakva ironija slučaja, paradoks života, rat koji sjedinjuje ekstremne krajnosti i održava budnost životu.

U ljudskoj genetskoj formuli je izražen osećaj samoodržanja, kao osnovna platforma za lansiranje sveopšte aktivnosti životnog sistema. Čovek preza od svega, njegov mehanizam alarmantnosti je uvek zapet, radi mimo ljudske volje ili svesti. Ugroženost njegove lične egzistencije može da izazove akumuliranje preteranog osećanja paničnosti, koji prouzrokuje nemoć da se logično i objektivno rasudjuje. Ugroženost egzistencije nije samo lišavanje osnovnih sredstava za život. Naprotiv, neostvarena ambicija, neispunjeni snovi, nedovršeno duhovno sazrevanje, i sve ono što odvaja čoveka od njegovog konačnog ispunjenja, može da bude ugroženost životne egzistencije. A ko je kompletno ispunjen,  ko je u celosti dovršen? Upravo taj osećaj ne-dovršenosti, ne-ispunjenosti, čini čoveka više nesrećnim nego srećnim bićem. I u tom pokušaju da osvoji sreću on postaje ratnik. Bori se, hoće da osvoji sreću kroz bezbrojne aktivnosti za koje smatra da ga mogu približiti njoj. I svaki put kad mu se učini da je u tome uspeo, sreća mu izmakne. Jer sreću ne treba osvajati, sa njom se treba združiti, sa njom treba mir i kompromis praviti. Sreća bi trebala da je u službi čovekovoj i čovek u njenoj, kao uzajamna dopuna jedne sinhronizovane celine. Sreću treba tražiti, otkriti, pronaći, a ne osvajati. Ona je u  svakom trenu sastavni deo života, njena je otadžbina ljudski osećaj.

Čovek osvaja samoga sebe. Sve osobine koje poseduje, koje su već u njemu on hoće da osvoji, hoće da ih porazi, da ih stavi u svoju službu. Sve što čovek radi, radi da bi zagospodario, ovladao sopstvenim emocijama, da bi tako postao upravljač svoje sudbine. Razum čovekov je sa jedne strane provalije, a sudbina sa druge. Ne može da je dozove, ne može da izgradi most izmedju sudbine i sebe, jer je u konstantnom sukobu sa emocijama, sa samim sobom. Tu počinju svi ratovi, to su najveći ratovi čovečanstva, počev od atoma u čoveku, čoveka u čoveku i čoveka u društvu i …. Paralelno tome, ratovi kreiraju ideju o miru, stvaraju osećaj blaženstva, čeznju za savršenim stanjem postojanja.

III

Sa dolaskom na ovaj svet nije se rodio samo život, već se rodila i smrt.

Život je tvorac smrti, kreator njene suštine. Isto kao što je i svetlost kreator mraka, jer da nema svetlosti mrak ne bi postojao ili obrnuto. Kada se čovek rodi on počne učiti kako da živi, a isto tako i kako da umire. Jer samo kroz suštinsku ideju umiranja razumemo smisao života. Onaj svet tamo je i ovaj svet ovde, to je jedan isti svet i on je svugde, samo su nijanse tog sveta različite,  kao stepeni kreativnosti, koji se projektuju u saglasnosti sa našim ličnim ubedjenjem, koji se prelamaju u bezbroj paralelnih svetova. Vratićemo se odakle smo i došli, ali bogatiji, iskusniji i mnogo svesniji o apstraktnosti slike sveta u kojoj živimo. Čovek je došao iz stanja svesti u stanje spoznaje te svesti, vraća se tom stanju noseći knjigu informacija, vraća obogaćeni duh duši. Došao je iz sveta snovidjenja u tačku saznanja o sopstvenoj bitnosti. Stigao je iz žiže života, iz prizme kreativnosti u svet mogućnosti, u svet simetrija, u svet muzike, u svet haosa radi života i života radi haosa. Seća se čovek svoje postojbine, svoje duše, svog boravka u večnosti. Zna svoje mesto u vrtlogu mogućih ostvarenja.

Dubinu života čovek meri uspesima, ambicijom običnog preživljavanja, zaboravljajući da život ne treba uopšte meriti, već doživljavati. Život treba osećati celim svojim bićem. Ne samo čulima, već i čuvstvima treba doživeti celog čoveka, a “ceo čovek” je skup svih ljudi, čovečanstvo. Čovek se boji smrti, neizvesnosti, ali duši nije nepoznato umirati, zna duša šta je to. Umirala je ona bezbroj puta, u sebi zbog sebe, zbog svoje budnosti, zbog svog savršenstva. Zna duša za prelazak preko praga svetlosti, zna ona gde su putevi, gde su zakopane formule, jednačine, elementi koji podržavaju svetlosnu izmenu reči i ideja pretvorenih u sliku. Taj prelazak u drevno stanje savršenstva, u zasluženu kolevku mudrosti, je njen neizbežni cilj, njen sveti zadatak.

Onaj koji svoje telo gleda kao projekciju ideje, kao senku originala, kao let jastrebova ili kao čistu ljubav prema istini, ne vidi smrt, već nužnu potrebu slike sveta da se emituje kroz kružne stepene različitih dimenzija. Sve što više upoznajemo sebe shvatamo da to nismo mi koji živimo zbog sebe, već zbog sveta koji se konstantno gradi kroz nas i u nama. A svet je večan i zato čovek koji to shvati nikada ne može da umre. Svaki čovek oseća da je uvek bio i da će uvek biti. Strah od smrti je opsena, varka, magija realnosti koja nameće svoje grube zakone pretvarajući ljudsku zabavu postojanja u ozbiljnu dramu života. Bez ideje smrti, i bez njenog suštinskog doživljaja, život bi bio smešna trgovina ljudskim emocijama: Ne bi postojala težina osećajnosti, ugasila bi se dubina ljubavi, zamrla bi mašta, nestali bi snovi, potonule bi elementarne želje čovekove i konačno ovo ne bi bio život koji mi poznajemo. 

Smrt ne treba poraziti, ne treba se boriti protiv nje, ona nije naš neprijatelj. Kako ćemo poraziti neprijatelja kojeg ne poznajemo, kojeg nikada nismo videli i za koga ne znamo da sigurno postoji. Zašto se plašiti nečega što nikada nismo iskusili? Treba pobediti strah pred životom, treba eliminisati i spržiti strah od samoga sebe. Jer naše individualno Ja kreira sve te strahove, kroz to Individualno Ja ulazi sve ono što mi dozvolimo da prodje: aveti, kompleksi, mrakovi, vampiri, želja za dokazivanjem, osećaj malenkosti, potreba za vlašću, strah od neuzvraćene ljubavi i sve ono što ruši mostove koji vode do prave istine, sve to izgradjuje barijeru koju je teško probiti da bi se došlo do istinskog univerzalnog Ja. To univerzalno Ja se ne plaši onoga čega se običan ljudski stvor boji. Otuda, svako približavanje tom univezalnom Ja umanjuje ljudske strahove i bliži čoveka svom iskonskom izvoru.

Treba ići u susret strahu, treba hitati životu u zagrljaj svim svojim snagama, svojim ovozemaljskim sredstvima se treba suprostaviti najvećem neprijatelju čovekovom, a to je ČOVEK. Strah je drevna poluga za održavanje harmonične ravnoteže u čoveku, ali ako nadmaši ljudski smisao za objektivnošću, ako potisne osećaj stvarnosti, može postati razbijač temelja svrsishodnosti ljudskog opstajanja. Očigledno je da ideja umiranja, ideja nestajanja i uništenja našeg tela, asocira na prestanak ličnog života. Nemoć da proniknemo u tajnu životne povezanosti, u njegov neuništiv tok, nesposobnost da zakoračimo u centar njegovog vrenja, distancira čoveka od generalne reke kreativnosti, stvarajući izolovanu senzaciju ličnog ega i života. I samim tim umanjuje svesnost i osećaj pripadnosti neuništivom smislu postojanja, dozvoljavajući strahu od ličnog iščeznuća da se u velikim količinama nastani u čoveku.

Strah od smrti je strah od sebe samog, od znanja koje potiskuje osećaj, znanja koje hoće da bude logično i koje ne daje pravoj suštini intuicije da ispliva na površinu i poistoveti se sa tom besmrtnom, kosmičkom rekom života. Ubedjenje o sebi, kao distanciranom, odvojenom entitetu,  stvara taj jaz, provaliju izmedju lične svesti i sveopšte intuitivnosti. I zato, sve što dublje živimo kao ovozemaljski ljudi, sve smo udaljeniji od pravog Ja, od suštinskog Ja, od one značajnosti sebe samog. Preterana borba da sebe ostvarimo zemaljski, da se obistinimo telesno, taloži okoštale slojeve zablude, koji zamagljuju čist pogled prema pravim vrednostima, prema neophodnim aktivnostima koje su od životnog značaja za čoveka, za njegovu pravilnu pripremu i odlazak u drugu sferu ispoljenja. Pravilni balans odnosa izmedju znanja, logike i intuitivnog osećaja je poremećen, neuravnotežen, i zato ogromna većina ljudi ne doživljava svet u sebi, niti sebe u svetu. Dok strah kao neminovna kategorija preovladjuje, uvodeći čoveka u stanje apatije, mizerije, u stanje krutosti i krajnje destabilizacije njegovog harmoničnog postojanja.

Mi nismo sigurni za druge da postoje, da su živi i da su živeli, već to teoretski zaključujemo. Medjutim, to može da bude samo naša individualna imaginacija, možda svet samo zamišljamo takvim. Isto se može sumnjati da oni za koje mislimo da su umrli, da nisu zaista mrtvi. Ako nismo sigurni tudjih života ne mozemo biti sigurni ni tudje smrti. Čovek se nije uverio ni u svoj sopstveni život, ne tumači uzrok svog ličnog postojanja, niti poreklo svojih misli zna, a starost emocija koje ga obuzimaju ne može da doživi izvorno, kako će onda reagovati na smrt sa kojom se rodio, koja boravi u njemu od samog njegovog ljudskog nastanka. 

Čovek ne bi znao da postoji i da se rodio, da ga strah od smrti ne podseća na to. Niko ne zna šta je smrt, šta je to kad nestane svesnost o ličnom osećanju postojanosti. Jer i Smrt je osećaj, ili je to momenat gde svi ljudski osećaji zamru, nestanu, ugase se?  Čovek živi smrt, nosi je u sebi od početka spoznaje života, stvara je elementarnom ljudskom potrebom za životom. Sav život je neprekidno umiranje radi neprekidnog radjanja, a sve to radi budnosti univerzalnog usavršavanja duše. Čovek hoće garanciju o večnom životu. Neće da je uništiv, smrtan. Boli ga pomisao na smrt, vredja sva njegova ljudska čula, intelekt, otvara nova pitanja o tome, zašto se uopšte radjati, postojati i stvarati u ovako lepom svetu, ako moramo sve ovo napustiti i otići u večni mrak? Da li je smrt mrak ili svetlost, smiraj ili neka nova igra misli, neki novi ples emocija u mističnoj viziji ljudskih snovidjenja?

Ništa ne umire, sve se radja, neprestano kreira i ostvaruje u različitim dimenzijama.  Nema smisla tragati za tragom ako se vidi, niti tražiti smrt ako je već imamo. Treba tražiti razlog zbog čega želimo da umremo, i tada ćemo shvatiti suštinu života, kao i uzrok našega života. Očigledno je da jedan deo nas želi da umre, želi da se transformise, re-kreira, nastavi da se kreće u pravcu savršenog. Isto kao što čovek ima volju za životom, on mora da ima i volju da umre. Jer to je cena sa kojom plaćamo život, ulazak u arenu svemogućnosti. To je paket života, sudbinska krajnja tačka ljudskog puta. Živeti smrt ili umirati život. Živimo da bi smo umrli ili umirermo da bi smo živeli, da bi se neprekidno radjali, regenerisali, i držali smisao stvarnosti u budnom stanju? Jedan dan ima 24. casa, zovemo ga “dan” iako sadrži noć u sebi, i svetlost zovemo “zrak”, iako sadrži foton tame u sebi. To je taj uzvišeni princip jedinstva, koji se deli, razlučuje kroz percepciju našeg shvatanja, kroz moć našeg osećanja. 

Čovek je: smrt, život, ljubav, istina ili Bog? Ako znamo ono što su naši drevni oci znali i ako znamo da će ovo što danas mi znamo znati buduće generacije, onda je ideja večna, misao neuništiva. Ako osećamo kao što su ljudi od pamtiveka osećali, i ako buduće generacije budu osećale na isti nacin, onda je emocija večna, neuništiva, stvarna reka života. Šta onda umire, šta se srozava i nestaje nego identitet, ego ličnosti koji je bio nastanjen u umirućem i prolaznom telu čovekovom.  Nismo postojali pre nego smo se rodili, ali nemamo osećaj ne-postojanja u drevnoj prošlosti. Kao da smo bili sastavni deo čovečanstva od samog postanka. Kao da smo bili učesnici svih velikih i malih istorijskih dogadjaja. Gušili smo se u krvi Aveljovoj, plovili u barci Nojevoj, osećali muku antičkih robova, doživljavali uživanje i slavu egipatskih faraona, prisustvovali Hristovoj golgoti. Sve postoji i postojaće kroz čovečanstvo, kroz krv i osećaj jedinstvenog i jedinog, kompletnog ČOVEKA. 

Šta onda umire?

Sadrzaj

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *