O UMETNIKU

Umetnici žive u posebnom svetu, oni ne samo da žive život, vec doživljavaju i iskušuju njegovu prirodu u pravom smislu reci. Polazna tacka umetnickog stvaralaštva je pronicanje u sferu istine, u realnost koja iznosi sve snove na površini datog života. To je svet slika doživljen kroz culo umetnikovog zanosa, kroz nezadrživu bujicu emocija. Umetnik je šesto culo covecanstva, alka  kojom su povezani nebo i zemlja, most preko koga prelaze oni koji imaju sluh. Umetnik sanja u budnom stanju. Vizije koje obicni ljudi dožive kroz stanje spavanja kod umetnika se dešavaju u  budnom stanju, što znaci da je on uvek u vremenu i prostoru snova. Ta otvorenost prema univerzalnom Ja, moc da se zagnjuri u svet slika, u plasticni pokret zvukova i reci, je mehanizam, ili bolje reci, refleks duše, njene iskonske želje da dotakne svoje izvorno poreklo. Ljudi ovakvog talenta ne treba da se trude da bi se otvorili prema svetu, njihove su duše uvek otvorene, jer njihov sistem individualnog ega stoji na tankoj ivici, granici izmedju licnog Ja i onog univerzalnog Ja. Zato je svaki covek u ovakvom stanju duha mnogo kreativniji i na jedan nacin originalniji od ostalog sveta. Puno puta su ovakve licnosti smatrane ekcentricnim individuama koje su bile proganjane i kažnjavane od strane društva u kojem su živele.

Niko nema kljuceve od vrata istine, od prozora beskonacnosti. Svaki je covek jednim delom vec ukoracio u dimenziju beskonacnosti, samo što svi to ne znaju. Ni jednom ljudskom stvoru nije lako da protumaci sebe. Sebi smo najdalji, najnedokuciviji i zato se svi bavimo drugima, cini nam se da su nam drugi mnogo bliži od nas samih. U tom bežanju od sebe i leži tajna umetnosti, tajna poezije, tajna božanstvenog ritma i neotkriveni sistem vrednosti, jer vrata istine se nalaze u nama i kad se okrememo prema njima ona se sama otvaraju. Najdublje su i najmocnije istine o nama, jer takve istine su od neprocenjive vrednosti i skupo se placaju, zato su i prave istine. Istine o drugima nisu istine, vec ubedjenja, mišljenja, uvek samo teorije necega u šta nismo sigurni. Ali o nama, one su uvek samo gole istine. Nije lako doci do sebe, doputovati do vrhunske tacke istine bez jakih camaca i pravilnih vesala, jer bure neznanja, nevreme sujete i osecanja krivice mogu nas satrti do grobnog užasa nezadovoljstva, apatije i mržnje prema samom sebi. Velika je cena istine o sebi, isto kao što je “smrt” velika cena ulaska u život, a ipak se ostvarujemo u tom životu, izlazeci iz njega kao pobednici.

Bilo koja kreativnost ispoljena kroz ljudsko delo je produžena ruka prirode, produžena misao beskonacnog izvora ideja, produženi osecaj covecanstva koji se manifestuje kroz mali broj izuzetnih pojedinaca. Svaka velika kreativnost iziskuje energetsku eksploziju, kulminativno vrenje, koje jednostavno ima potrebu da prsne, da se ispolji, da se pokaže u formi, u zvuku, boji, reci, ili u bilo kojoj drugoj elementarnoj kreativnosti.  Umetnik ima potrebu da stvara, ljubitelji umetnosti imaju potrebu da uživaju u tom stvaralastvu. Iste su zasluge onog što je stvorio neko delo i onog što uživa u stvorenom delu. Umetnost koja se ne deli sa ostalim delom covecanstva nije prava umetnost. Pekar ne proizvodi veliku kolicinu hleba zbog sebe, vec da bi ih drugi jeli. Pesnik ne piše poeziju zbog sebe, vec zbog opšteg uvida generalnog sklopa stvari. Svaka je kreativnost inicirana kroz sebe zbog istine, a istina je zajednicko polje za sve stvoreno u procesu usavršavanja. Pesnik može da pomisli da piše zbog sebe, jer ce pisati o svom licnom osecaju, ali osecaj nije njegova licna svojina, osecaj je instrumentalna plazma za povezivanje sveukupnog sistema univerzalne mreže opstanka. Svi osecaji imaju samo jednu svrhu, da se održe u gradjevini opšte pripadnosti univerzalnog mehanizma. U stvari, samo je jedan osecaj koji prožima sve nas. Mogu postojati razliciti strahovi, ali samo jedna rec “strah” stvara u nama sliku doživljenog osecaja osobe koja taj strah emituje.  Mogu postojati razlicite vrste srece, ali dovoljno je reci “sreca” da se doživi njeno emotivno prožimanje u nama, iako se radi o drugima. Kad kažemo “ljibav” u svima nama se stvori ideja, carobni osecaj u pleksusu, koji asocira, odnosno oživljava emotivno stanje takvog dogadjaja. Stvaraju se slike osoba koje volimo, slike predmeta ili aktivnosti kojima se bavimo i na kraju projekciju tudjeg ljubavnog iskustva doživimo kao sopstveno iskustvo. Ništa se ne stvara zbog sebe i u svoje licno ime, sve su kreativnosti utemljivaci univerzalnih ideja koje se višeslojno, u ogromnim kolicinama, konstantnom mutacijom usavršavaju do tacke još veceg savršenstva.

Pesnik ne piše pesmu, ona njega stvara, jer da nije napisao pesmu ne bi se zvao pesnikom. Slika stvara slikara, melodija kompozitora, i konacno, život kreira coveka. Nije covek kreator života,  vec iz života istice covek, sa izvora istice reka, sa sunca se slivaju svetlosni zraci. Normalno, covek je sinhronizovani instrument preko koga se prenosi kosmicki splet okolnosti, on je gorivo životu i provodnik te kreativne energije iskonskih dubina. Ljudsko bice je kreirani život u formi i karakteristikama coveka, sve ostalo je posledica životne kreativnosti: ptica ne leti krilima, vec krila lete životom, cvece ne miriše laticama, vec latice mirišu životom, na kraju: pesnik ne piše poeziju – poezija piše coveka.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *