O SUDBINI

Sudbina je sve što se već dešava u dozvoljenim granicama slobode. A sloboda je prilagodjena našim ljudskim moćima da razumemo smisao života. Ono što se već desilo nije sudbina, to je senka trenutka u postojanju, to je prošlost, istorija koju samo sećanje beleži. Ono što će se desiti  nije sudbina, sve dok se ne desi, samo je trenutak u “sada”  ispoljena suština sudbine. Čovek ne može uticati na generalni tok sudbine, jer ga ne zna, samo naslućuje. Medjutim, može uticati na svoj odnos prema trenutku u kojem postoji, svoj osećaj prema datoj situaciji može menjati. To je isto, kao da i sudbinu menjamo. Čovek ima delimičnu slobodu u okviru onog sa čim  raspolaže, medjutim i ta sloboda je uskladjena prema njegovim ambicijama. Nikako se ne sme menjati svet, samo naš odnos prema svetu možemo i trebamo menjati. Uvek se treba prilagodjavati datoj struji života, jer bujica te reke je mnogo brža od naših ljudskih moći da je pratimo.

Dužinu života ne možemo menjati, ali shvatanje životne dubine možemo izmeriti sopstvenim, ljudskim osećajem. Ništa se u prirodi nije kreiralo zbog toga što to nama samo odgovara, sve je nastalo i nastaje zbog univerzalnog sklopa stvari. Klimu koju ne podnosimo, hladni vetar, oštru zimu, pakosni ujed ledene kiše, ništa ne možemo promeniti, ali nas unutrašnji odnos prema tim manifestacijama možemo prilagoditi datom trenutku. Samo tada će harmonija unutrašnjeg bića biti u skladu sa spoljašnjim odrazom realnosti. Sudbina nije nešto što će se desiti, sudbina je stvar u procesu, pokret vremena u ciklusu neprestane promene ispoljavanja. Život se neće desiti, niti se desio, on se dešava, kontuinirano usavršava. Sudbina je formula, matematička jedanačina života, a ne čoveka. Ali obzirom da se kroz čoveka život ispoljava, onda je i čovek sudbinski definisan. Sudbina odredjuje, kontroliše strujanje života u generalnom smislu reči. Ne odredjuje samo njegov pravac, već i budnost, dajući mu pri tom sadržaj ljudskih iskustava, koja obogaćuju život, uzdižući ga na visinu stvarnosti.

U sudbinu ne treba verovati, nju trebamo živeti, doživljavati svim svojim bićem. Sudbina je trougao kroz koji možemo sve videti, ali iz koga ne možemo iskoračiti da bi zakoračili u neki drugi trougao. Naša sloboda je izbor mogućnosti koji nam se nudi. Ako su nam ponudjene tri mogućnosti, četvrte nema, niti je možemo izmisliti, jednostavno ne postoji. Naša sloboda je dosezanje do granica tog trougla, opipavanje njegovih stranica. Ne postoji bezbroj sudbina, samo je jedna sudbina, kao što je samo jedan Bog i samo jedna istina za sve ljude. Postoje delovi sudbine, atributi njene namenske uloge, njena sadržina, broj njene matematičke preciznosti. Čovek je jedan od tih brojeva koji se uklapa, koji je nerazdvojni deo te mreže mozaika na skupocenom platnu života. Brojevi se mogu izmešati, elementi u prirodi ujediniti, stvarajući pri tome neke nove formacije, neki novi zvuk realnosti, ali elementarni šablon sudbinske geneze,  uvek  će biti magnetni sakupljač životne realnosti. Sudbina je sila koja drži smisao života u ravni mogućih ostvarenja. A čovekovo mesto je upravo žiža kroz koju zemlja i sunce opšte, spona kroz koju se mesec i zvezdano nebo došaptavaju. Čovek je svetlost izručene nebeske suštine, sudbinski broj, u čijem osećaju sve galaksije nalaze svoje iskonsko utočiste. Čovek je sudbina, jer oseća, jer razume, i konačno, jer ima moć da doživljava njeno direktno dejstvo na sveukupni smisao života.

Volja i razum su nam dati, ne da bi smo tumačili sudbinu, već da bi smo živeli sudbinu. Živeti sudbinu ne znači predati se umišljenoj lagodnosti života, prepustiti se porazu, neuspehu, pod izgovorom da je to sudbinski predodredjeno. Čovek ne zna šta je sudbinski predodredjeno, jer sudbina kao takva ne postoji, ona je ono što se dešava, reka koja teče čiji se zvuk i miris osećaju sada u ovom momentu, na ovom mestu. A sutra, neće biti sutra, već opet danas, odnosno “sada” tren koji ćemo mi ljudi, najverovatnije, drugačije doživljavati. Zato, treba imati snage i dovoljno slobode da se tom trenu prilagodimo.

Sudbina nije okrutna, već mi nemamo dovoljno snage i mudrosti da izdržimo njenu težinu. Kada  je sudbina u našu korist mi se ne bunimo, sve nam je lepo i tada slavimo nebesa. Ali kada stvari krenu protiv nas, mi smatramo sudbinu našim neprijateljem. Moć sudbine je program života, direktni uticaj sveopšteg organizma stvarnosti na individualno ispoljenje sudbine, jer u mreži naizmeničnih osilacija vibrira zakon opstanka. I sve što pokuša da ugrozi taj hod simetrije, sudbina eleminiše u korist univerzalnog života. Tesni sklop svega u svemu, ovisnost elemenata jedan o drugome, kreira lančanu povezanost svega u sudbinskoj mreži života. Čovek ima senzaciju lične odvojenosti od celine, medjutim on je vreli učesnik, jedan od ključnih elemenata za održavanje celine. Ego koji odvaja čoveka od sveta, je kao mali vazdušni mehur u beskonačnom okeanu, koji svakoga časa može da prsne.  Isto se može primeniti na sve materijalno u prirodi, počev od najsitnije čestice atoma i njegove unutrašnje sadržine. Ništa ne funkcioniše odvojeno od celine. Sve je matematički sklop jedinstva razlomljen u bezbroj sićušnih kreativnosti.

Niko ne treba da se iskupi pred licem sudbine, sudbina svih je pobeda pojedinca. Žuta boja može da postane zelena, ako to stvarno hoćemo. Najveći smisao istine je izražen u običnosti ljudskog karaktera, u potrebi čovekovoj da veruje u sudbinu, u sutra, u budućnost. Budućnost je nada, očekivanje boljeg sebe u sutra ili boljeg sutra u sebe. Sumnja je osnova ljudskog opreza, majka mudrosti, ako ne preraste u bolest, opsesiju, u degradirano stanje duha. Svako biće ima elemenat sumnje u sebi, svi prezaju od sudbine, od nepredvidive žaoke dogadjaja, od osmišljene stvarnosti. I zato, svaki iskorak u sutra je neizvestan, nesiguran, u smislu istinske kristalizacije života. A šta ako se sutra čovek ne probudi i ne nadje sebe u novom danu, u novoj zori prolećnog mirisa, a još nije spreman da ide, još se nije zasitio života? Ko odredjuje naše vreme odlaska, kakva sudbina stavlja tačku na ljudski život, na predjeni put smisla, na zamišljenu sliku sveta? Zar sudbina želi da uništi svoju kreaciju, sav talog intelekta, višeslojni skup ljudskog znanja. Zar sve to da potone u duboku tamu, u smrt, u ne postojanje, u imaginarni mrak beskraja. Ne, ljudski intelekt, ljudski osećaj ne može da prihvati to kao istinu, kao krajnju soluciju sudbine. Sudbina je već rešila taj problem postavljajući znake u samom trenu, obeležavajući stepene evolucije sopstvenom merom opreznosti. U svakoj travki, biću, cvetu, životinji, zvuku, boji, sudbina je odredila vek kompletnog ispunjenja, zadatak koji mora da se ispuni. Ni jedna tačka, zarez, slomljena noga, radjanje, smrt, nije bez nekog krajnjeg cilja, bez nekog krajnjeg završetka u datom momentu evolutivnog zaokruženja.

Svaki tren je dovršen u svom iskazu, u svojoj predstavi trajanja, da bi se rastegao i izlio u početak drugog trena. Isto kao seme koje ugine u zemlji da bi se cvet iz njega razvio ili ljudsko biće kada  umre da bi se ideja čovečanstva ostvarila. Skup svih ljudi je samo jedan čovek, jedan organ, celokupna ideja tog jednog čoveka je izlivena u sve ljude. I zato, sudbina čovečanstva je nedostižna, prosto nerazumljiva za prolazno biće, jer taj čovek je mnogo veći od sudbine običnih bića. Isto kao što je ogromni okean mnogo veći od kapi kiše, ili zemlja od zrna peska. Jer, kako će jedna ćelija, a ima ih šesdeset triliona u ljudskom organizmu, razumeti sudbinu čoveka.

Ljudi nisu kreatori svojih sudbina, ali su učesnici, nosioci njenog genetskog koda, mogu se njoj prilagoditi. Sudbina nudi mogućnosti, samo ih mi trebamo prepoznati i kao takve birati po svom nahodjenju. Svaki čovek oseća razradjenu mrežu života u svom biću, kao što ptice osećaju dolazak zime pa se sele u toplije krajeve. Čovek može da oseća svoju sudbinu, svako može da zna svoj primarni impuls, svoje kretanje, samo ako se duboko zagleda u prelamanje oblaka, kada posle kiše pojure u jednom pravcu, ili oslušne govor vetrova u sebi. Konačno, sudbina realnosti je govor sile života, slava i pobeda univerzalne kreativnosti u nama i van nas.  Ona je uvek ono što se trenutno dešava u čoveku i van njega.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *