O SRECI

Kolevka sreće  leži u obogaćenom duhu u razbijenoj iluziji zablude i u osećanju realnosti. Isto kao što osećamo potrebu za hranom ili emocijom, tako trebamo imati potrebu za primerenošću trenutka kao sastavnim procesom života. Jer traganje za svetovima koji proističu iz naših dela, iz ljudskih čeznji i aspirativnih snova je sreća u svom izvornom korenu. Sreća je harmonični osećaj zadovoljstva u čoveku, ta fenomenalna simetrija misli, želja i potreba ljudi da se ostvare u svom Ja. Živeti sreću znači osećati život, shvatati sebe u svetu i svet u sebi. Kada shvatimo da ono što nam treba nije trenutno zadovoljstvo, već ono što traje da stvara ono što nam treba, tada ćemo razumeti smisao sreće.  Jer ono što traje je snaga života, a to je večita potraga za srećom, uzvišeni put ka zvezdama, ka svetlosti i krajnjem prosvećivanju. To trajanje potrebe za srećom u čoveku je trajanje našega života. I što duže traje dublje ćemo živeti. Trebamo se potajno radovati zato što nismo uvek srećni, u tom košmaru trebamo razotkrivati smisao prave sreće, zato što taj osećaj odsutnosti spokoja i mira u stvari upućuje čoveka na sreću. Otuda, svaka potreba za srećom, traganje za njom bi trebalo biti sreća sama po sebi. Što znači da u konstantnoj, neumoljivoj potrebi za srećom i leži težina njenog smisla, njeno pravo značenje, njen početni i krajnji sadržaj postojanja.

Pravi smisao sreće je kad znamo i kada osetimo sopstvenu svesnost i pripadanje istoj, zbog sile koja stvara realnu sliku naših života. Zbog ideje koja se pretvara u nas, u čoveka i u sav materijalni svet. Osećati nezavisnost od svega, a istovremeno ovisnost o svemu, biti povezan alkom čoveka za sav ostali svet, za svo ono bogatstvo koje krasi manifestovani kosmos ispoljene ideje, a doživljavati senzacionalno lični ego, je pravo svojstvo magičnog. Osećati kako u krvotoku ljudskog znanja struji plodna nit žive iskre znanja, mudrost koja raste, koja se širi koja govori o svom poreklu, o svojoj nameri i sjaju svetog originala, je uzvišeni nivo sreće. Nisu čoveku potrebni dokazi prisutnosti ovakvog stanja, čoveku je potrebno da realizuje, shvati i prihvati  realnost ličnog sopstva kao paket, kao celinu onoga što se u tom paketu nalazi. Svaka je osoba dužna da zaviri u taj “paket celosti” i prepozna prave puteve koji vode željenom miru, željenoj spoznaji uzvišene sreće.

Kobno je i pomisliti da se u naručju lagodnog života nalazi šifra sreće i mira, ili sanjati o miru koji se stvara našim nemirnim, uzburkanim strastima, mir koji se kreira željom da ovladamo situacijom, potrebom da zaokružimo vreme u sebi i sebe u vremenu. Nekorisno je tražiti sreću u manipulisanju drugim ljudima, u kontrolisanju tudjih situacija i tudjih života, ili u neprihvatanju poraza kao odskočne daske u bolje sutra. Mir je u čoveku, mir je i u svakoj aktivnosti, ako čovek ima moć da u toj aktivnosti prepozna prisustvo mira i spokojstva.

Čovek hoće da ispuni vreme sobom, umesto da ispuni sebe vremenom, odnosno da pusti vreme da slobodno boravi u njemu, da se nastani kao u svojoj kući, jer vremenu to i pripada. Ne trebamo osvajati ni jedan tren, niti jedan minut ili sat, sve je već večnost. Ne trebamo osvajati prostor, ni  jedan santimetar, kilometar ili kuglu zemaljsku, sve je već beskraj u večnosti. Sreća je tamo gde se sloboda ljudska mirno šeta, gde ljubav zna zbog čega mora da postoji, gde sujeta bledi i nestaje, sreća je onda kada se zloba i zavist zatrpaju prekrivačima istine i kada u zelenoj šumi emocija znamo prepoznati svoju krošnju mira i spokojstva. 

 Ako je pojam sreće plod ljudske imaginacije, nestvarna iluzija, onda je i stanje nesreće nestvarno. Šta ostaje čoveku već da se prilagodi datom stanju, koji ga konstantno  pomera iz stepena statike u jednu od ove dve navedene kategorije. To plutanje njegove emocije, taj put koji se predje od stanja zadovoljstva do stanja užasa ili obrnuto je, u stvari nit život, žiža stvarnosti, čovek sa svim svojim karakteristikama koje u paradoksalnom impulsu realnosti i čini ovaj život upravo nepogrešivo fantastičnim. 

Ispunjenje je lagodnost u duši, sigurnost, hrabrost pred životom, smelost pred užasom smrti, ushićenost, let preko bodljikavih puteva realnosti u trenu koji poziva na život, na radnju, na aktivno učešće i onda kada to ne želimo. Sreća je zov stvarnosti, budjenje iz krute pasivnosti u šarenilo dana koji neizvesno, ali isključivo govori o čoveku. Dan koji peva himnu o večnosti i u kojem je sadržana sva bitnost jednog trena, našim doživljajem tog istog trena. Čovek mora putovati kroz sebe, da bi osetio sopstvenu reku života, da bi dotakao srce koje kuca ritmom poezije, čiji se tonovi slivaju u ljubav, u lepotu, zadovoljstvo, jednostavno rečeno u uspeh ili kulminaciju emotivnog orgazma. Čovek je u konstantnoj ljubavi, potrazi za sa srećom, proganja je, udvara joj se, prinosi joj na žrtvu istinu, sve svoje talente joj dariva, kao kad zaljubljenik poklanja celog sebe voljenoj, a sreća dolazi iznenada i samo ponekad, u kratkim intervalima zasvetli na putu ljudskoga života, ne dajući čoveku da se ugasi. Iz takvog jednog rastegnuća, koje je ispunjeno čulnim prohtevima, radja se elementarni podstrekač sreće: Nada. Ta topla misao, uteha koja podgrejava plam sreće i do same tačke vrenja, u namenskoj specifičnosti već ima izgradjeni potencijal za dovršenu realnu sliku sreće. Nadati se već znači  nositi u sebi optimizam, svetlo koje nikakvo nevreme života ne može da ugasi, plam koji iskričavo govori o poreklu svoje vatre, o iskonskoj ekstazi ushićenja, na kraju, taj plam svevišnji održava nasu dušu u budnom stanju postojanosti. Kakav bi život bio bez toplog plama nade, bez svesti o budnosti naše duše, bez konačne ideje blaženstva i sigurne primese nebeskog sazveždja u nama?

Prozori duše su u nadanju ljudskom, u željama koje inspirišu i uzdižu beskonačno ljudski smisao za pravdom i kreativnom aktivnošću, pretapajući ljudsku smrtnost u besmrtni ideal korisnog i praktičnog. Sigurnim izborom mi možemo odlučiti kojoj simetriji da se povinujemo, kojoj apsolutnosti da se podredino, jer sve opcije su opipljive naslage u našem tajanstvenom biću, kao što i svi putevi upravo polaze od nas i u nama se završavaju, jer nada je putokaz svih naših stremljenja, ona je sigurna uteha svim našim željama.

Osmeh na licu čoveka nije potvrda njegove sreće, jer smeju se i oni koji su tužni. Niko ne može da izmeri dimenziju sreće u drugome, niti mi sami možemo sa sigurnošću da tvrdimo da smo danas srećniji nego li juče. Niko ne treba da meri svoju sreću, niti da je uporedjuje sa drugima, jer čovek može da doživi samo trenutno ispunjenje, čiju svetlost ne može da izmeri svojim čulima, ne može tu svetlost da definiše, već samo da živi, odnosno doživi grandioznost njenog sjaja. 

Vrhunska tačka zadovoljstva ne može da bude istovremeno i bol. Ali, gledano iz drugog ugla, sećanje na bol postoji i u transu sreće, isto kao što blagi talasi mraka postoje u svetlosti, tako nam je i patnja data da zaboravimo ono božansko u nama, ali i da se setimo tog božanskog u sebi, samo kad nam se andjeoska krila zalepršaju svetlećim zracima slobode. A to se dešava pod jakim pritiskom duševne stege, koja iznudjuje kreativnu aktivnost iz nas. Slika bola postoji kao podsvesni element u čoveku, koji ima sećanje radi potvrdjivanja same sreće i njenog dužeg trajanja u nama. Jer kad nestane ubedljivo sećanje na bol, onda se i sreća polako gasi, da bi se ponovo inicirala želja za nekom novom srećom.

Kroz jednog čoveka možemo da upoznamo sve ljude, kroz jednu patnju možemo se poistovetiti sa svim patnjama i sa jednom nadom možemo napraviti kompromis sa svim srećama ovoga sveta. Pobeda to je kad ne tražimo pobedu ni nad čim. I postignuta sreća postaje sreća tek onda kad je prestanemo osvajati, kad se sa njom združimo i postanemo njen prijatelj. Tražiti sreću znači kreirati i priznati stanje nesreće. Zašto čovek želi da bude srećan? U traganju za tim odgovorom može se spoznati i smisao o sreći. Jer, gde su granice ljudskog budjenja, gde počinje čovek i gde se zaokružuje zrelost njegove linije intelektualnosti? Kad se rodio prvi čovek, rodilo se svo čovečanstvo sa njim. Kad se ubije jedan čovek, usmrtila se sva ljudska rasa sa njim, a poslednji će čovek biti onaj prvi čovek, jer skup svih ljudi je celina samo jednog čoveka. Otud sreću treba osetiti u toj celini u tom “univerzalnom jednom čoveku”.

Život sam po sebi trebao bi biti najuzvišeniji vid sreće. Biti svestan usavršavanja sopstvene duše je ravno blaženstvu. Čovek ne živi da bi umirao, već konstantno umire da bi se neprekidno radjao. Jer, svaki put kad naučimo nešto novo, mi se obnovimo, proširimo i usavršimo sebe do te mere da smo uvek drugačiji u svakom sledećem momentu, a to je isto kao da smo se ponovo rodili. Zato čovek ne treba da želi sreću, jer on je u suštini već srećno biće. Sve  sreće su već sadržane u datom momentu prosvećenja, a prosvećenje je čovekovo uzdizanje do spoznaje svetosti o tom trenu, jer svaki dati tren je svevišnje mesto ljudskog bivstvovanja. 

Sa istog cveta pčela skuplja med, a pauk otrove. Iz iste knjige života (Svete knjige) jedan se uči principu pravde i ljubavi, a drugi ubija u ime Boga. U istom krvotoku života jedan korača stazama uspeha i sreće, a drugi se po tamnoj strani patnje spušta u ponore pakla. Čovek dolazi na ovaj svet sa nadom da će naći rajsko naselje. Medutim, strahovi ovozemaljski utiču na to da čovek zaboravi svoju besmrtnost, nagoneći ga da korača tragom zablude. Bačen u jamu života, on pokušava da dohvati zračak istine, gradeći sebi Raj od blata. Ali, ta se kula stalno ruši, bacajući čoveka u trans zaborava, udaljavajući ga od spoznaje sebe samog. Napokon, duša ipak zna put ka svojoj otadžbini, hrleći ka rajskim vratima koja joj se sama otvaraju. Ta spoznaja o rajskom blaženstvu, koja je u ljudskoj svesti, daje čoveku utehu i razlog da ne traga za srećom kroz ovozemaljske blagodeti, već da bude srećan, jer sreća je u njemu, samo je treba opipati, dotaći onim andjeoskim čulom, koje je smešteno u njegovom biću sa prvim njegovim dolaskom na ovaj svet. Sreća je već tu, u plaču deteta, u proticanju vremena, u dodiru naših misli, u samoj zamisli o njoj. Pomisao na sreću je sreća. Isto kao što je i pomisao na pakao već pakao. Zato, razmišljajmo samo o raju, jer će nam se raj tada i dešavati.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *