O SNU

Ljudski razum je kao grudva snega koja se kotrljajući po nepreglednoj snežnoj oazi povećava, proširujući sopstvenu zapreminu upravo uzimajući materijal iz tog nepreglednog snežnog pokrivača. Sopstvenim ubedjenjem smo izmerili dubinu sveta, postavljajući granice ljudske stvarnosti koje su odredjene individualnim moćima zapažanja o sopstvenoj svesti. 

Svako sanja svačije snove i tumači ih drugačije, prilagodjavajući ih svojim ličnim, svakodnevnim iskustvima. U toj bašti snova, ili bašti beskonačnih mogućnosti, svi tražimo svoju potisnutu realnost, svoju istinu, svoju ljubav, svoje uspehe, svoje strahove, svoje pokojne, svoju budućnost i na kraju svoje individualno Ja. Jer čovek u procesu spavanja izgubi lični ego, postajući deo univerzalnog ega, odnosno univerzalnog Ja. Tada on živi realnost univerzalnog Ja, misleći da su to samo njegovi snovi. Ono što mi zovemo  snovima je realnost Bivstva. U toj realnosti univerzalnog Ja zvezde sijaju nebeskim istinama, a plava polja rajskih blaženstava odišu ljudskim spokojem. I bilo ko da prodje tom stazom “beskonačnih mogućnosti,” mogao bi zateći zajedničko Ja, kako marljivim rukama vernog baštovana, miri ushićenu iluziju sa tvrdoglavom realnošću. Radjanje tog trećeg stanja je rajski cvet koji odiše svezim mirisom čoveka, koji protiče kroz naše srce, misli i kroz dušu, uzdižući realnost našeg shvatanja do ekstaze nebeskog ushićenja. Svi šetači te staze “beskonačnih mogućnosti” susreću se na njoj upoznavajući medjusobno svoje suštine.

 Ta neopipljiva, a čvrsta realnost, ofarbana gipkost slika koju kreiraju naše emocije. To talasanje sveopšte spoljašnjosti u unutrašnjem egu čoveka, je sadržaj celosti u pojedincu. 

San je još jedan nivo budnosti duše, uključivanje individualne svesti u krvotok univerzalne misli postojanja, u izvor ideja kao nerazdvojni princip realnosti. Sanjati znači živeti još jedan život, koji paralelno egzistira sa ovim datim ljudskim životom, dopunjujući vidnu realnosti i njen stepen budnosti. San je svetlost koja nas greje a ne dodiruje, ali koju mi osećamo. Galerija slika u kojoj se najviše vide one slike sa kojima možemo da se identifikujemo. San je spektar uzvišenih ideja koje nas podsećaju da iza lične svesti i njene moći shvatanja, postoji produženi protok energije u koji se naša realnost sliva. To znači postojati, biti živ izmedju zida vertikalnog stremljenja i zida horizontalne gravitacije, gde se igra misli izmenjuje živom energijom naviknutih stvarnosti i novoshvaćenih projekcija svesti. Projekcija svesti je domet shvatanja slike dogadjaja na rastegnutom platnu snevačevog razuma.

Konstantno pomeranje živih slika koje izazivaju senzaciju dešavanja su već doživljene stvarnosti onog koji sanja. Svaka slika u spektru snova je drama za sebe, odvojena linija života koji nosi u sebi želju za ličnim manifestovanjem. Projektor tih slika je i čuvar snova koji ih drži u granici dozvoljenog ispoljavanja. Mehanizam ličnog ogradjivanja, koji ne dozvoljava razumu snevača da se kompletno identifikuje sa dogadjajima date projekcije, je istančani smisao duše da konstantno održava izolovanu realnost snova na pristojnoj razdaljini od ustaljene navike stvarnosti. Taj upliv energije iz jedne sfere u drugu sferu postojanja je, u stvari balans, ravnoteža ljudske slike života

Ljudi sanjaju tudje realnosti, ono što drugi doživljavaju trenutno ili su već to u prošlosti drugi doživeli. Nijedno iskusvo ne napusti generalni okean snova, iskustvo koje se desilo, ili se dešava u bilo kom vremenu, je kao slika koja večno stoji obešena na zidu želja, ali koja se emituje kroz sudbinski kanal kolektivne slike prošlosti, budućnosti, i sadašnjosti. Sve informacije bezbrojnih iskustava su ubeležene u knjigu stvorenih, već doživljenih stvarnosti i svi živi elementi su izloženi uticaju njene moći. Odnosno svi se napajaju iz te riznice univerzalnog znanja, dopunjujući lična iskustva sa slikom, već nečeg doživljenog. Prilagodjavanje ličnog iskustva datoj projekciji uronjene misli u našu svest je osnovni princip razumevanja onog što teče kroz nas. Budnost svesti je osećaj stvarnosti koju naš razum tumači racionalno, rezonujući po principu usmerenih, sebi rotirajućih krugova logičnog zaključivanja.

San je sastajaliste mrtvih, živih i onih što će se tek roditi, jer oni već i jesu rodjeni na drugoj  horizontali ispoljavanja. Svet koji postoji  pre radjanja, sada i posle života, jer san je mesto bez prostora i vreme bez vremena, to je čovek bez tela i početna misao bez kraja. San nikada ne počinje niti se završava, san uvek teče. Krv, rat, ljubav, sreća odražava se u čoveku kao eho probudjene ideje duše. Ono u šta se duša oblači svakog jutra, našim budjenjem. A kad odlazimo na spavanje ona se oslobadja svih tih kategorija da bi navukla na sebe krila slobode. Jer san je put po kojoj se duša kreće kad ljudska svest utone u duboki trans ne-svesnog stanja. Tada se dešava čišćenje ljudske svesti, vrši selekcija odabranih sećanja, jer slobodna duša odlazi svojoj izvornoj žiži varničenja, da bi se očišćena i ojačana, vratila obogaćena čoveku i služila osnovnom principu budnosti života.

Ko može prepoznati svoj san u gomili isprepletenih želja i nijansi nepoznatih igara? Da li su svi snovi nalik jedan na drugi i da li govore o večnosti, dok za uzvrat uzmaju izgradjenu, plodnu misao, ispunjenu emocijom svakodnevnog iskustva realnosti čovekove? Sanjati u budnom stanju je pravi smisao snova, jer sanjati je privilegija živih ljudi, pogotovu dok hodamo, sedimo, pevamo ili plačemo, tada nam ti snovi otkrivaju tajnu o ljubavi i mržnji, Zemlji i Suncu, i na kraju pokažu pravi smisao čoveka i njegovu  neizmernu težnju da se ostvari.

Tamo gde se završava pogled smrtnika i zalazi poslednja senka ovozemaljske želje, uzdiže se velelepna kula snova. Po njenim se bojama pretežno slivaju reke realnih pejzaža ljudskih emocija. To je zemlja snova, tamo se dodiruje nedodirljivo, i živi nepreživljeno. U tom se kraljevstvu svi nalaze i svi imaju još jednu mogućnost da ponovo žive, da se paralelno ostvaruju. Veza početne i krajnje tačke je nivo onoga što nam nije na domaku ruke. Naši snovi su tragovi, eho jakih misli i brza projekcija trena čiju suštinu mi hvatamo u malim segmentima, razumevajući smisao njene manifestacije samo onda kad potpuno ispunimo sebe. A to ispunjenje je konstantno radjanje lepoga u nama samima. U svakom slučaju, san je ritual misli i vedro svanuće njene slobode. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *