O SLOBODI I DIKTATURI

Prava sloboda je ostvarena sreća, a sreća je ispunjenje koje samo hrabrost pred životom i smrti može da iznese. A to sve proizilazi iz želje, iz iskonske ljubavi za ostvarivanjem, za konstantnim rekreiranjem sebe samog. Voleti život ili voleti da postojimo je isto što i postojati da bi voleli. Tek kada nikome čovek ne duguje ništa, kad ni sebi nije dužan, on postaje apsolutno slobodno biće. Svi ljudi duguju, jer ulaskom u ovaj svet svi se zadužujemo, plaćamo velikom cenom sopstveni život. Otuda, čovek nikada ne može da bude kompletno slobodan, jer nije otplatio život, a plaća se u ratama, opakom neizvesnošću, stravičnim bolom, surovim jaucima za bolje sutra, paničnim strahovima i mnogim drugim ljudskim karakteristikama. Ali sva ta cena ima svoj krajnji cilj, univerzalni sjaj i na kraju namenski stepen odgovarajuće primene praktičnosti života. Bez tog rutinskog, drevnog plaćanja ulaznice u arenu života, ne bi smo ni znali o pojmu sreće, ushićenja, ne bismo znali o lepoti i ljubavi. Prestali bi da se divimo, da obožavamo, da želimo. Izgubila bi se velelepna igra svetlosti, uništio bi se brilijantni splet čovekove moći da oseti, da doživi, da živi. Živeti znači biti slobodan, oslobodjen od nepostojanja, od čuvstva koja nas poistovećuju sa bogovima, oslobodjen od univerzalnog ega. Živeti, to znači biti slobodan da volimo, da se pomažemo, da slikamo, pišemo poeziju, plivamo, udišemo svež planinski vazduh, a kad je čovek svestan svog mesta u univerzumu, tada nastaje vrhunac slobode. 

Gledano iz drugog ugla, čovek je zarobljen pojmom vremena, sputan prolaznošću koja ga guši i otima koncentraciju, rušeći smisao večnosti u njemu. Čovek robuje zatvorskim zidinama vremena, robuje  trenu, jer je nemoćan da zakorači u svet koji teče da bi se proširio, koji se gubi da bi nastao, svet koji se topi da bi se izgradio.Na mahove čovek izgubi osećaj božanskog ideala  u sebi, zaboravi da je neprocenjivi deo bivstva, univerzuma, beskonačne plazme živog tkiva. Zaboravlja, jer je pod stegama suve realnosti bola, uklješten izmedju svoga Ja i onog univerzalnog Ja, u nedoumici i nesigurnosti pred empirijskom činjenicom živog svedoka: svet koji svoju nagost stalno projektuje i emituje kroz čovekovo egzistiranje. Tako smo slabi, a toliko jaki, kratkotrajni a večni, živi a mrtvi, čovek ili Bog?

Sloboda kojom plaćamo sreću je društvo koje volimo, reč koja nas uvažava, moć koja krepi situaciju kojom vladamo, ljudi koji nas vole. Sloboda je odricanje navika, rušenje negativnih tradicija naših predaka, priznavanje poraza, shvatanje mišljenja sa kojim se ne slažemo, sve što nije u skladu, sa našom životnon udobnošću, a mi to prihvatimo kao normalno, je tolerancija, ključ slobode, koreni njenog postojanja. Ali ne ona pozajmljena tolerancija, odglumljena, već pravo uranjanje u sadržaj onoga sa čime se ne slažemo je tolerancija koja nas bliži slobodi. Uzrok ne-tolerancije je nesigurnost, strah u čoveku, koji mu ne dozvoljava da vidi preko svog ega, preko samoga sebe. U tom ambisu nesigurnosti gube se krila slobode, polet uzvišene individualnosti ponire, osećaj koji stvara veru nestaje i kontekst mogućnosti, koji podstiče na virtuoznu kreativnost, bledi pod plaštom olovnog krila slobode.

Malo je onih koji su stvarno srećni, zadovoljni, jer prava mera sreće je kada smo osamljeni, kada nas niko ne gleda, kada smo razgolićeni društvenih maski. Tada možemo da izmerimo stanje zadovoljstva, osećaj pripadnosti i kome pripadamo. Tada možemo da shvatimo koliko nas svet treba, voli i da li može bez nas. Kada su ljudi osamljeni oni se skoro nikada ne smeju, njihovi likovi su kamenito ozbiljni, njihova srca zabrinuta, njihove misli prepadnute. Jer za osmeh čoveku treba razlog,  život sam po sebi u osami nije dovoljan razlog da bi se individua oveselila. Medjutim, život u osami je dovoljan razlog da se bude neraspoložen, mračan i u krajnjem slučaju nesrećan. Zašto čovek traži razloge svoje sreće, svog ispunjenja, šta je to u njemu što konstantno hoće da ga drži u ekstatičnom stanju ispunjenosti? Od čega to čovek beži, zašto mu samoća ne prija, zašto ima potrebu za društvom i koji su njegovi istinski prijatelji? Sve što je odredjeno nekim zakonom, a svesno je tog zakona, nije slobodno. Jer sve što postoji je odredjeno zakonom života, regulisano je usmerenju i neprestanoj promeni. Čak i ljubav nije vid slobode, jer mi smo slobodni da volimo zato što imamo elementarnu potrebu za tim, ali nismo slobodni prestati da volimo, kada to naša svest poželi. Potreba za ljubavlju nije inicirana uvek našom slobodnom voljom. Kažu da je ljubav jedini zatvor iz kojeg ne želimo pobeći. I život je jedina tamnica u kojoj želimo večno biti zarobljeni. Kako bismo inače znali o slobodi da ne živimo u okvirima moralnih zakona, pod okriljem ljubavnih stega? U tamnici čežnje i večitog iščekivanja leži apsolutni smisao slobode. Da bi se nešto stvorilo i dovršilo mora se stvoriti uslov za to. U ovom slučaju uslov za kreiranje slobode je ne-sloboda, zakon koji podstiče na ideju slobode, stvarajući koncept o slobodi kao vrhunskom nivou kreativnosti.

Sloboda se može gledati iz više uglova. Život može biti tamnica od koje se ne želimo osloboditi,  ali život može biti vid oslobadjanja od ne-života, od ne-postojanja, konačno oslobadjanje od univerzalnog da bi se postalo individualno, lično sopstvo. Jer ako se reka oslobodi svog rečnog korita ona će postati močvarna bara, ako bi se Sunce oslobodilo konstantnog okretanja oko svoje ose gde bi završilo i zar bi život na zemlji uopšte postojao? A čovek koji se oslobadja moralnih zakona prestaje da bude čovek, moralnost je osovina oko koje se okreće sva suština čoveka, jer postajemo ljudi samo onda kada dozvolimo zakonima moralnosti da nas izgrade, da nas dovrše, da nas oslobode i dovedu na viši stupanja egzistencije. Ne treba da se oslobadjamo od moralnosti, već treba da budemo dovoljno slobodni da postanemo moralni. Moralnost, tolerancija, sreća, ljubav, sve te kategorije odredjuju mesto čovekovo u univerzumu, daju mu pravac i približavaju ga nekoj krajnjoj istini, delimičnom cilju zaokružene vizije slobode.

Kako se zoveš?

Sloboda.

Šta to znači Sloboda?

Sloboda  je Misao.

A šta je to Misao?

Misao je staza po kojoj se kreće svetlost, ali i iskonska otadžbina mraku koji je isto svetlost, mada slabija, i koji konstantno prerasta u brilijantni svetlosni mozaik. Ljudi su svetlosna bića, ali nose i zgusnuti mrak u sebi, jer koračajući po čarobnoj stazi mogućnosti, neko brže ili sporije, mere sopstvenu slobodu iz tog sabijenog mraka, koji im ne dozvoljava da izmere komletnu širinu puta po kome se kreću. A koraci ljudski su nošeni individualnim vetrom ega. Koliki korak čovek ispruži po toj svetlosnoj stazi, toliki je i smisao slobode u njemu. Jer svaki čovek odredjuje svoju ličnu slobodu, daje joj značaj, pomera njene granice i, konačno, usmerava tok njenog kretanja u pravcu koji odgovara njegovim ličnim prohtevima.

Biti slobodan u praktičnim stegama života je vrhunac vere u postojeći paradoks kreiranog apsolutizma. Osnovni smisao slobode leži u priznavanju i prihvatanju iskonskog negativizma u nama samima. Naime, trebamo staviti sebi do znanja da u nama, uporedo sa plementitm ljudskim karakteristikama, postoje i potencijali grube ispoljene realnosti, kao što su: potencijal ubice, kriminalca, razvratnika, potencijal zla, odnosno deo izvornog mraka koji konstantno nagriza našu dušu. Ali i to je pružena mogućnost, izazov koji čovek mora da prodje, to je ta sloboda izbora, to je taj grč sabijenog mraka u čoveku. Jer, samo sa prihvatanjem sebe u celosti, možemo dozvoliti oštroj žaoki istine da osvetli i sagori mračni deo naše duše i unese toplinu istinske slobode u nama.

Čovek treba da se oslobodi sebe, da se oslobodi onog što on nije i postane ono što on jeste. Da li je čovek ta predrasuda koja kreira ideju ne-slobode, ili je to lično ubedjenje, totalna nemoć da se bolje zagleda u sliku sveta koji ga prima? Jer krila slobode su na vrhu staze koja svetlosnom brzinom, spaja čoveka sa čudesnom niti svemogućeg. Čovek  najbolje oseća sebe kroz mešavinu ljudskih želja za ovozemaljskim  životom i andjeoskim mirom nebeskog plavetnila. Tada ga lagani povetarac slobode miluje mekim ustupcima, pomerajući vidik u njemu do nepregledne oaze budućnosti. Divna iluzija nesvakidašnjeg prizora, koji svojom uzvišenom lepotom ne može da udje u trošno oko čoveka, ali uranja u dušu i spajajući se sa njom komunicira sa bićem. Govor slika koje čovek ne vidi, ali razume, ne čuje, ali doživljava, je magični svet stvarnosti, koji izvire u džinovskim snopovima, kao ogromno vrelo iz kojeg izranjaju svetovi. Uzvišeni spoj besmrtnog tkiva sa stravičnom idejom umiranja, čini čoveka tihim posmatračem i vatrenim učesnikom istovremeno.

Čovek je slobodan samo kada voli, kada se divi, kada oseća u celosti ono što voli kao samoga sebe. Najuzvišeniji vid slobode je kreirati sebe kroz ono što volimo, ili kroz kreativnost pronaći to što volimo. Izliti deo svog bića u delo koje stvaramo, u ljubav koju osećamo, u ljude koje obožavamo, je ravno vrhunskom vidu slobode. Slobodan je čovek, jer oseća u svom duhu nagon večnosti, jer može da razume ulicu po kojoj hoda, da razmišlja sa pticama, koje božanstvenim letom govore o svemogućnosti, a u nedostatku sebe, može i da mrzi, kao što se najrodjeniji neprijatelj zna mrzeti, jer i to je jedan vid slobode. Svesnost o slobodi i moć da meri njenu dimenziiju, čini čoveka prozorom u beskonačnost.  Znanje o svetu i okruženju u kojem se nalazi je garancija njegove lične slobode, znati, znači biti slobodan to i razumeti. Jer shvatajući malenkost sebe čovek razume i ono beskonačno u sebi. Drugim recima: bolje je popeti se na malo brdo i posmatrati sa njega ceo svet, nego u veliku planinu gledati i ništa od nje ne videti.

Koliko čiste ljubavi još treba čovek da ponudi svetu koji ga okružuje da bi shvatio smisao slobode? Traganje za lepotom je unutrašnje ispunjenje i zbir tih ispunjenja gradi smisao sreće. Želja za srećom kreira oslobadjanje od strahova, jer sreća je odjek ljubavi, njen krajnji cilj zbog kojeg čovek i voli, da bi dodirnuo sebe u svetu koji se njemu prikazuje, a to znači biti slobodan.

Sloboda ne leži u tome da radimo ono što je dozvoljeno i šta možemo, već da se upravljamo po moralnim zakonu sopstvene pravičnosti. Ne treba plakati za čovečanstvom, zato što nije u skladu sa našim očekivanjima, jer postoji razlog zbog čega je čovečanstvo takvo. Svet koji ljudi zapažaju kao nepravilnost nije nepravilan, svet je fenomenalno skladan, u punom jeku simetričnog bujanja. Perfekcija se prožima kroz svo zamislivo postojanje, samo je treba primetiti, a ona nam prosto bode oči, pozivajući nas na prepoznavanje njene brilijantnosti.

Čovek je rodjen kao slobodno biće, osećaj zarobljenosti je zakonska formula života, koja služi za održavanje čovekove ličnosti i utiče na prepoznavanje ličnog  ega, tj. shvatanje sopstvenog JA. Jer samo kroz svoje Ja, čovek može imati predstavu o svetu kao nečemu što postoji odvojeno od njega. Osećaj ne-slobode je lično ubedjenje, opsesija želje za duševnim usavršavanjem. Sam pojam usavršavanja u suštini je promena stanja, pomeranje sa statične, odnosno manje aktivne, tačke ka aktivnijoj liniji kretanja. Otuda, da bi nešto poraslo mora želeti da se oslobodi predhodne dimenzije. Da bi se nešto rodilo mora se osloboditi nepostojanja, i da bi nešto umrlo mora se osloboditi života. U principu svaka promena je oslobadjanje od prethodnog postojećeg stanja.

Čovek traži uzroke svojih strahova van sebe, u drugima, u neispunjenju ličnosti, u nepravilnosti sveta u kojem živi, dok pravi uzrok svega tiho leži u naslagama njegove ličnosti, skriven od sopstvenih očiju uspavane svesti. Krajnji cilj sreće je oslobadjanje od straha neizvesnosti i moć da spoznamo budućnost. Zato i tolika želja da se pronikne u sutrašnji dan, da se zaviri u budućnost, punu nepredvidljivih iznenadjenja. Plaši se čovek nepoznatog, a on je sam sebi totalna misterija, od koje se i najviše plaši, a da toga i nije svestan.

Dodirnuti smisao života je otelotvoreni pokret mislii i ideja, materijalizovan kroz delo čoveka, kroz emociju ljudsku, kroz čovekovu prizmu postojanja. Život sam po sebi može da se tumači kao stepen diktature. Jer, sve podleže zakonu života, harmoniji prirode i njenom dinamičnom ciklusu usavršavanja. Priroda prosto zahteva da se njoj povinujemo i kada to najmanje želimo. Naš mentalni sistem funkcioniše mimo naše volje, rad atoma u našem telu, ćelije, reke krvnih sudova, sve ima svoj odredjeni, neizbežni tok kretanja. Ništa nije u saglasnosti sa našom ličnom voljom, jer da jeste, mi bi smo naredili telu da ne stari, kosi da ne sedi, glavi da nas ne boli, srcu da ne voli ili prezire previše i, na kraju, životu da nas ne napusti. Apsolutno ništa nije pod našom kontrolom, osim činjenice da se moramo prilagoditi datoj projekciji realnosti. Tu leži snaga čovekova, moć da menja sebe. To je ta božanstvena sloboda koja je data čoveku da sa njom raspolaže. Jer živimo u haotičnoj diktaturi svega prema svemu, a opet hoćemo da živimo, hoćemo da budemo robovi datom, jer moć da menjamo svoj odnos prema svetu je nas lični izbor, odnosno jedina sloboda koju mi ljudi posedujemo.

Nemamo apsolutnu, već minimalnu kontrolu nad sobom, a pokazujemo demonske nagone i hoćemo da vladamo nad drugima, hoćemo da kotrolišemo vreme, da usmeravamo i trošimo tudje živote, bez imalo stida ili iskonskog morala, hoćemo da vladamo narodima, državama, svetom. Zar je i to diktatura prirode, zar je i to nešto što moramo da činimo, od čega ne možemo da se odbraninmo. Čemeran je i žalostan pojam istine, kada nalaže da moramo da se mirimo sa činjeničnim stanjem života. Kada moramo da živimo izmedju nevidljivih, ali najtvrdjih zidina stvarnosti. Izmedju zida života i smrti, želje da se oslobodimo diktature i zida straha od apsolutnog oslobadjanja od te diktature, jer kad bi smo se totalno oslobodili tih zidova, prestali bi smo da živimo kao ljudi, izgubila bi se pokretačka iskra života. Čovek hoda po tananoj žici života, pokušavajući da napravi konkretni balans, kompromis sa sobom, da ne prevagne, da se ne surva i polomi u provaliji zablude, izazova i paklenog greha, koji samo duboko kajanje i iskrena ispovest može da iskupi, zaštiti i regeneriše ranjeni osećaj krivice. Strašna je igra stvarnosti, stravičan je prizor date situacije u kojoj se astronomskim količinama guta život, sudbina, svaki ispoljeni tren, sreća, čak i ono što nije na domaku naših ostvarenja, mi pohlepno otimamo od drugih. Čovek je zbunjen, našao se u čudu i sada jednostavno hoće da postoji, hoće da se obistini, ostvari kompletno i dovrši u svojoj apstraktnoj formuli postojanja. Jer, to jeste smisao i program kreativnosti, u tome i leži tajna, misterija našeg postojanja. Ta konfuzija pokreće ogromnu mašineriju realnosti, iz nje se radja brilijanti splet okolnosti, koji donosi bezbroj zadovoljstava čoveku, njegovom ucveljenom biću daje utehu, nadu i podiže moral, za život, i veru u besmrtnost svega. To je ta diktatura koja vaskrsava istinu, odnosno kontuinirano je kreira, daje smisao našim životima, pravac našem putu, i kristališe uzvišeno budjenje čovekovo.

Da, sve u prirodi ima svoju ograničenu slobodu, delimičnu, ali ima je. I to je dovoljno da se shvati smisao slobode, da se dokuči željeni cilj, da se protumači pojam ne-slobode, diktature i sudbine. To je ta reka slobode, ograničena svojim rečnim koritom, koja žubori stremeći da se ulije u beskonačni Okean mogućnosti.

Čovekova iskonska želja je da ovlada drugim bićem, stvarima, situacijama, i svim onim što će ga zadovoljiti i eventualno osloboditi ili usrećiti na putu životnih ostvrenja. Ta potreba dolazi iz čeznje da se sam oslobodi, da se reši i zaboravi na sopstveni zatvor, da se skinu okovi sa svoje porobljene duše, sputane misli i stidljive želje koja tinja u njemu. Jer, vladajući drugima, pokoravajući sve svojoj volji, čovek ima senzaciju oslobodjenosti od strahova koji ga prožimaju i trenutni osećaj oslobodjenosti od samoga sebe. Postoje ljudi koji vole da budu robovi sopstvenih zabluda, da budu vodjeni drugim ljudima. A to se manifestuje kroz onog, ili one, koji su izabrani da budu njihovi lideri. Jer tada čovek skida ličnu odgovornost pred životom, predaje tu svetu dužnost drugima, daje svetinju u nesavesne ruke promašenih ideologija. Ko će voleti i postovati tudji život više nego svoj, ko će brinuti za tudje dete više nego za svoje, kakva snaga treba da se rodi u  čoveku da bi uistinu, takvo biće bilo vredno apsolutnog poverenja? Svaka individua, svaki čovek bi trebao da preduzme odgovornost za sebe pred licem istine. Ljudi stvaraju diktatore, mi smo taj diktator. Diktator je inkarnirani narod, ovaploćeni duh nacije, koji se ispoljava kroz jednog čoveka. Čovek je uvek vodjen, ako ne sopstvenom verom u autoritet istine, onda nekom drugom ideologijom, idejom drugog čoveka. Biti vodjen verom u istinu koja uzdiže čoveka iznad običnih ljudskih ciljeva, onih snishodljivih stavova, kreira u čoveku sasvim drugu sliku života, stvara drugačiji pejžaz sveta, koji se uklapa u prizmu njegove uzvišene duševne kulture. Takav čovek ne traži lidera, jer njegov lider je istina. On se ne može zaneti slavopojkama o demokratiji i blagostanju neke iluzorne realnosti, već će konkretni odnos svoje duše sa svetom tumačiti kao preduslov za očuvanje svetinje u sebi, za ostvarivanje onog esencionalnog bivstva, koje znači mir i koje je zajedničko svim ljudima, ali to ne znaju svi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *