O SIROMASTVU I NEMAŠTINI

Siromaštvo nije nedostatak materijalnih dobara, već nedostatak sebe. Prava nemaština je, kad izgubimo dodir sa sobom, kada nas prestanu oslovljavati prijateljskim, a i onim neprijateljskim manirima, kad zakasnimo da kažemo svetu koliko ga volimo i koliko nam nedostaje. Ništa nije gore nego kad, i pored glasnog jaukanja, nismo primećeni, kad nas pored svih izgovorenih reci niko ne čuje, niko ne oseća, niko nas ne vidi. Poraz je kada u velelepnom sjaju odela, haljine ili bilo koje upadljive znamenitosti na sebi, i dalje nismo primećeni. To znači da nemamo sebe, da nismo tu, da ne učestvujemo u ovozemaljskoj drami i kao takvi ne živimo život, već samo egzistiramo u postojećem.

Siromaštvo je duševna napuštenost, ne-dolazak u sebe, u svoje telo, ne pridavanje značaja toj brilijantoj kuli čovekovoj, ne udostojiti sebe učestvovanjem u životu, to je totalni poraz životnog ispoljavanja. Slom, kapitulacija nevidjenih razmera, nezasluženi pristup realnosti, koji izmiče krvavim ožiljcima, iz nikada rodjenog, nikada izgradjenog čovekovog srca. Čovek je tada nalik na hladne zidine nekog dvorca, koji svojim vlažnim, jezivim sivilom, odaje dugogodišnju napuštenost. Prazan, bez nameštaja, bez zavesa, bez ikakvog ukrasa koji bi podsećao na mesto gde neko živi, koji bi podsećao na hram gde duša čovekova boravi.

Siromaštvo nije kad imamo samo koru hleba, pa je podelimo sa onima koje volimo, koje poštujemo, već kad za kraljevskom trepezom sami jedemo, sami pijemo, sami patimo i sami se veselimo. Kad nemamo sa kim da podelimo dan, momenat, smeh, sebe. Žalosne su sve sudbine napuštenih stvarnosti, skrhan je čovek pred činjenicom da u jeku tehnoloških zbivanja, u gustom naboju života mora da bude lišen najosnovnijeg dodira sopstvene duševnosti. Nemoć da spozna prave vrednosti, da dokuči sebe kroz druge, da ostvari sebe kroz svet, je nemaština, totalno siromaštvo, krajnji poraz čovekov.

Oni koji nikada nisu strasno voleli, siromašni su, koji nisu nikada strasno prezirali, patili, koji se nisu besomučno smejali ili ponizili, oni koji nikada nisu sebi dali za pravo da budu slobodni, da se dive, da obožavaju, barem na kratke intervale u svom životu, oni su bedni. Život je mnogo viši od toga, mnogo značajniji, jer život je beskonačna riznica ljudskih karakteristika, ljudskih nijansi, onog što u momentu i čini čoveka izuzetnim i bogatim. I ako iz te riznice ne uzmemo šta nam bude trebalo u datom momentu, onda smo lišeni moći da prepoznamo prave blagodeti ove ljudske stvarnosti. Ljudi koji sede na basnoslovnom bogatstvu, lišavajući sebe zemaljskih zadovoljstava, koja se mogu svakodnevno kupuiti, a ne čine to radi gomilanja materijalnog bogatstva, su tragični bednici, kreature izgubljenih stvarnosti. Kod njih se ispoljava još veći stepen nemaštine, dvostruki udarac sudbine, duševna nemaština i pokoravanje ideji bogatstva, koja ih vodi direktno u ropstvo materiji, a materija, i sve ispoljeno u prirodi, trebalo bi da bude u službi čovekovoj.

Napušten je svaki čovek koji hoće da vlada drugim čovekom, a još siromašniji je onaj koji misli da može vladati situacijom, vremenom, trenutkom i svim onim što čini splet sudbinske okolnosti bića – realnim. Ne može se vladati ni ličnim emocijama, čovek se samo može prilagoditi datoj situaciji, imajući pri tome senzaciju, da ličnom voljom utiče na sveopšti ciklus života. Bednik je onaj koji ne shvata pripadnost samome sebi, koji ne dozvoljava da se lepota nastani u njemu, koji ne dozvoljava univerzalnom da se iskaže kroz njega, koji noseći ime čoveka više podseća na okrečeni grob, na varljivi sjaj spolja a zapuštenu trulež iznutra. Statični su i učmali ljudi koji ne stvaraju sebe, ne kreiraju viziju večnog u sebi, niti naslućuju osećaj besmrtnog, već su hodajući mrtvaci, puni beznadja, neosnovanih strahova i eventualne podlosti ljudske. Siromašni su svi oni koji nose iskonske talente, a to ne znaju, jer nikada nisu istraživali, nikada nisu kopali po svojim napuštenim, neistraženim dušama. Tu počinje siromaštvo čoveka, na tim se nijansama prepoznaju šare života, shvata smisao suštine i mere ljudske dubine.

Ne biti svestan svog nesvakidasnjeg, neiscrpnog bogatstva, je obogaljena suština života, unakaženi princip slobode, izvitopereni smisao opšte namene našeg ljudskog bivstvovanja. Bogat je onaj koji ima prijatelja, bogat je i onaj koji ima neprijatelja, težak je život onom koji nema nijedno od ova dva. Jer neprijatelj, iako nas ne voli, poštovaće potencijal u nama, koji može ugroziti njegovu egzistenciju. Osim toga, ako neprijatelj shvati da nije u opasnosti od nas, može nas zavoleti i postati nam prijatelj. Pravo je blaženstvo znati odvojiti loša od dobrih dela, prepoznati zlo, zaobići ga, ili pokoriti ga, čineći dobra dela. Samo plemenit čovek može da stvara dobra dela, da se uzdigne iznad ljudske bede, iznad svog ličnog ega, iznad sebičnih interesa prolaznosti. Samo duša koja je obogaćena ljudskim iskustvima, može da uzvisi sebe na nivo nesebičnosti i plemenitosti, na visinu nesvakidašnjeg shavatanja stvari. Neizmerno je bogat onaj koji zna, i može da prašta, kako drugima tako i sebi. Praštajući drugima, mi smo uništili zlo, osvetili se zlu i sprečili da se ono proširi. Samim tim, mi smo oprostili sebi, jer uništavajući sopstvenu mržnju, sopstveno zlo, sprečili smo raspad našeg bića, spasili duševno uginuće i sačuvali blaženi intelekt u sebi. Iskreno može da oprosti samo plemenito biće, čovek koji oseća zvezdano nebo u krvotoku svog bića, koji se divi sopstvenoj prolaznosti, onaj koji jednostavno voli uzvišeni moral prirode, njen nepisani, brilijanti zakon usavršavanja.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *