O SAMOĆI

Usamljeni smo pred životom ili sami pred činjenicom da nemamo iskrenu dušu koja će nas shvatiti, poštovati, i na kraju toplo primiti u svoje biće, u sebe, u krug svoje istinite ljubavi. Da li je samoća potrebna kao inspirativni element radi otkrivanja novih istina, ili je to prokletstvo, žrtva koja nas ipak, na neki paradoksalan, nama neshvatljiv način, čelici i usmerava život prema krajnjim i uzvišenim ciljevima čovečanstva?

Biti sam, ne znači biti i usamljen. Čovek može biti okružen mnoštvom ljudi, uključen u protok bezbrojnih aktivnosti, kao što su: govor, posao, zajednički rad u društvu, pripadanje raznim organizacijama, učesnik mnogobrojnih plemenitih dela, može biti vrlo zainteresovan i na površini sjajno zadovoljan stvarima kojima je okupiran. Medjutim, ako čovek nije pokušao da se združi sa sobom, da dokuči sopstveno ogedalo istine, onda unutrašnji aspekt njegovog bića može biti značajno ugrožen, neispunjen i krajnje zapostavljen, a to vodi direktno u duševnu eroziju samog bića. Čovek se čak može baviti umetničkim aktivnostima, slikarstvom, pisanjem, muzikom … ni to ga neće usrećiti, a još manje odvojiti od usamljenosti, ako on sam nije našao način da usamljenost shvati kao proces regeneracije sopstvenog duha, pauzu izmedju dva kretanja, proces akumuliranja iskustava, koja će se kasnije pretočiti u kreativnu energiju.

Usamljenost je duševno piće za uzvišena bića, koje opija čula do spoznaje ličnog prosvećenja. Osećaj usamljenosti nije stran čoveku, naprotiv vrlo je blizak svim bićima, zato većina i čezne za društvom, jer mnogima trebaju ogledala, potvrda njihovog postojanja, dokaz njihovog dobrog dela, podstrek za dalje osvajanje života. Ljudi ne vole da se osame, ne vole da zagledaju sebe iznutra i da vide svoj istinski lik. Čoveku trebaju ljudi da bi bio čovek, ali uzvišenom biću je potrebno da se oslobodi od ljudi, da upliva u sebe i zagleda se u sopstveno ogledalo. Ogledalo koje će biti najbolji odraz njegovog lika, njegove isturene misli, iskonske želje plamtećih strahova, od kojih čovek beži, kamuflirajući sve to u delo koje stvara ili u istinu kojom se bavi. Okrenuti se svojoj duši i tražiti smisao nje u sebi je pokušaj da se opipa, da se shvati početak svega. A duša je neiscrpni izvor informacija, senka koja nas prati, intelekt koji je uvek prisutan. Treba učiti od nje o smislu života, jer samo tada ćemo na nejasna pitanja, naći odgovore.

Usamljenost je posledica ličnog ega, jer da bi smo spoznali sopstveni identitet, moramo imati ego. A ego je odvojenost od celine, jedinstvenost u sebi za sebe, radi prepoznavanja svog ostalog sveta kao pojedinacne konture ispoljavanja. Zato sva bića imaju osećaj odvojenosti, koji se tumači kao usamljenost. Čovek je odvojen od celine a istovremeno je u njenom nerazdvojivom sklopu. Jer, kad se drugi vesele i čovek koji nije usamljen se veseli, kada drugi pate i on pati, kada su drugi ucveljeni, poniženi, ili na bilo koji način ugroženi, čovek se poistovećuje sa njima, bivajući sastavni deo celine u kojoj se nalazi. Nikada čovek nije sam, jer sve dok ima dušu on je u vezi sa svetom. Njegova duša ga povezuje sa univerzumom, sa zvezdama, sa nebeskim svetlom i na kraju sa svim ostalim živim bićima.

Mi nismo samo stanovnici zemaljske kugle, već stanovnici beskonačnosti, univerzuma, sastavni deo kosmičke krvne plazme. Mi nosimo obeležje večnosti u sebi, mi smo večnost. Kako onda, možemo biti sami, kako možemo biti smrtni i preplašeni od aveti budućnosti, od sveta, od otudjenosti i samoće, kada sve živi u nama i za nas. Koliko je čovek beskonačan, jak, svemoguć, a ipak bespomoćno strepi pred idejom konačnosti, izbezumljen i usamljen u sopstvenom grču obmane. Čovek bi trebao da nauči kako da otvori svoju dušu, kao prolećni cvet koji, iako je udaljen na nekom pustom brdu od ostalih cvetova, u punom jeku bujanja, bez imalo straha raširi svoje latice prema Suncu, uzimajući prijateljske zrake svetlosti za svoj život. I taj cvet nije usamljen, kroz tu svetlost koja povezuje sve ostalo, ušao je kosmos, svetleća prašina magičnog života, ovozemaljski ples istine, muzika slavuja i govor reka i mora.

U krajnjem izrazu lične egzistencije ništa nije usamljeno, sve je samo utopljeno u sopstveni odjek života. Svi smo euforično zaronili u opstanak bića, krademo od života, pljačkamo sreću, taložimo uspehe radi sigurnosti, rastemo, ostvarujemo, otimamo misli od univerzalne ideje značajnog, tražimo smisao besmislu, varamo osećaj iskona, a to su te zidine koje treba rušiti, preko tih ambisa treba mostove graditi, da bi se oslobodili osećaja usamljenosti i dotakli ruku prijateljstva sa druge strane sebe. Čoveku treba drugi čovek, ali ne kao stalna društvena prisutnost, već kao saznanje da i drugi postoje, da i drugi osećaju kao i on, da se plaše istog, raduju istom, čeznu za istom srećom, i na kraju, da su istovetni u krajnjim ljudskim ciljevima. Jer zaista, ljudi su skoro identični, a toliko različiti, toliko jedinstveni, a tako razjedinjeni, zadojeni istim idejama, a teže drugačijim aktivnostima, žive svačije živote, a nikad se i nisu rodili u sopstvenom životu. Jer da bi se čovek rodio, mora da oseti želje drugih kao ličnu želju, da saoseća sa drugima kao za samim sobom, samo tada, možemo znati da smo se sigurno rodili, da smo živi, i da nismo usamljeni.

Usamljenost u ime drugih, u ime umetnosti, istine, u ime uzvišenog ideala, je blaženstvo. Usamljenost za one koji samo egzistiraju, a ne žive je pakao, gori od smrti, mračniji od mraka, bolniji od bola. To je simetrija zla, pasivnost boja u sopstvenoj zamrlosti, to je zvuk koji se ne čuje, a stvara jezu u nama, to je život koji se projektuje, a mi ga ne osećamo, jer je tako blizu, a tako daleko.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *