O PLEMENITOSTI I KULTURI

Kolevka plemenitosti je kultura duše, estetika misli i rastegljivost tolerancije. Kultura duše je kada se čovek uzdigne na visinu onoga čemu se intelekt divi, a intelekt se divi i životima drugih kao i svom sopstvenom životu. Kultura je pročišćeno stanje duha, religiozna vera u dobrotu i prihvatanje ljudskog jedinstva u sebe, kao sastavni ciklus našeg ličnog postojanja. Verovati u mogućnost izbora je prioritet svake slobodne misli, polazna tačka duha da spozna kontradiktornu prirodu realnosti. U svakom zabačenom duhu, mnogo udaljenom  od čoveka ili ne, krije se potreba za spajanjem sa spoljnim svetom, za onim esencionalnim blagom života, za krajnjim dostignućem čistote u sebi. Uzdignuti se na ravan plemenitosti iziskuje izlazak iz straha, iz ove ljudske nesigurnosti, jer imati sigurnost u život, kao veru u smisao istine, može da ulije hrabrost i ponese usplahirenu sumnju na ispovest, na pročišćavanje od nje same gde, oslobadjajući se stega, ona jača ideal koji tinja u čoveku od samog početka sazrevanja plemenitosti u njemu.

Uzvišeni ideali nisu samo van nas, njih treba tražiti u sebi, u čoveku, u podeljenoj realnosti dana, u neosnovanoj želji za vlašću, u prolaznosti uzvišenih ideja, u mraku i svitanju zora. Jer, uzvišena plemenitost je priroda sama po sebi. Lav ubija samo kad je gladan, hijena krade hranu samo da bi opstala, prolećno cveće, koje živi samo jednu sezonu, mirišu i zmije pune otrova, ali cveće ne uništavaju. Plemenitost je u prosjaku na ulici, on jedan dan živi kao večnost, a koru hleba doživljava kao kraljevsku trepezu, iz jedne čaše vode ispija sve sokove ovozemaljske. Plemenita je zemlja koja radja sve ove plodove, koja drži smisao stvarnosti u ritmu nepovredjenosti. Plemenito je nebo koje nas podseća na večnu igru života, na andjele, na smiraj beskraja, koji otkriva mora novih sazveždja pred našim očima. Plemenito je Sunce koje nas miluje svojim mekim, toplim zracima koji, kao kakvom magijom, otkrivaju nove dimenzije postojanja i održavajući stare daju im uvek novi značaj. Plemenit je čovek, jer živi, jer shvata, jer ima moć da prigrli i primi u sebe svemir iskonske misli. Ali, čovek je i jedini stvor, jedino biće koje ume da bude i ne-plemenito. U neograničenim momentima euforije uspeha čovek na momenat zaboravi ko je, zašto sve ovo postoji i u bolu ličnog nezadovoljstva uvlači i sav ostali svet u vrtlog očaja. Jer, čovek je jedino biće koje uzima od života više nego što mu treba, koji  u životu uspeva više od mogućeg, koji konstantno hoće dokaze svoga postojanja kroz ekstazu neke zabavne aktivnosti više od svih, jer čovek je svesno biće. On ne želi, niti živi samo srcem, već i svojim mislima ostvaruje uvek nove horizonte, i spolja i u sebi. U takvim pokušajima, u grču uspona, u paničnom strahu da neće stići željenom cilju, čovek kreira, ostvaruje. U tom procesu, pored svih lepih i uzdignutih dela, on čini i paradoksalnu, puno puta nenamernu, grešku prema okruženju kao i prema sebi, koja se tumači kao neplemenitost, i koja može naneti ogromne štete, kako čovečanstvu tako i njemu samom. . 

Svako može biti plemenit, ako to do sada već  nije postao.  Ne postoji formula, ne postoji novac koji može da otkupi ovu osobinu, ona se stiče odricanjem, oslobadjanjem od pomisli, od iluzije da  moramo biti centralna tačka sveta, da svako mora da ugadja našim prohtevima i da smo glavna pozornica te kosmičke drame. Svi su ljudi centralna tačka sveta, ali ne nose svi istu težinu zadatka, niti odgovornost prema drugom ljudskom biću, prema onom elementarnom bivstvu, uzvišenom pojmu estetike ljudskog intelekta.

Nije bitno koliko smo knjiga pročitali. Nije bitno da li smo pismeni, već koliko smo kulturni, a kultura je uzdignuti nivo duhovnosti. Samo kada se čovek duhovno uzdigne on je zaista i kulturno biće. Nisu svi ljudi svesni svoje duše, mnogi je shvataju samo kao teoriju, kao frazu, kao nešto što je daleko od njih i što samo ponekad naslućuju, ali ne doživljavaju to kao lično sopstvo. Kako će onda takav čovek biti svesan drugih duša, tudjih života i tudjih potreba, kada sopstvenu kreativnost ne razume, ne shvata sopstvenu potrebu za životom? Čovek ne bi trebao samo da veruje u sopstvenu dušu, već bi trebao da bude živa duša, jer on to i jeste. Isto kao što ljudi doživljavaju svoje noge, ruke, glavu ili bilo koji deo svoga tela, tako bi trebali da osećaju i svoju dušu. Otuda, oni koji nisu svesni sopstvene duše nemaju razloga za kulturnim usavršavanjem, jer ne rade na svojoj duši kao što rade na delovima svoga tela. Neki ljudi provedu po dva, možda tri ili više sati na doterivanju svog spoljasnjeg izgleda, na farbanju svoje kose, šminkanju, brijanju i mnogim drugim aktivnostima koje su predvidjene za ulepšavanje ljudskoga tela. Medjutim, na pročišćavanju svoje duše, na jačanju svoga morala i svoje volje, potroši se vrlo malo vremena.

 Kultura počinje u čoveku, ostvaruje se u osnovi njegovih želja i uzdiže na nivo maksimalnog razumevanja stvari koje ga okružuju. Kultura nije pravilo, nije ni zakon, kultura je suptilni osećaj ljudske svesti prema ličnom okruženju. Poštovati sebe može samo kulturna osoba, jer poštujući sebe mi poštujemo i ceo svet. Prirodna učtivost je urodjena karakteristika koja se ne može naučiti, niti odglumiti, već doživeti u skladu sa neizmernim poštovanjem prema svemu ispoljenom. Nekulturna osoba ruši svet u kojem živi, kreaciju iz koje je  sama ponikla stavlja pod varvarski čin ljudskog instikta. Nekulturan čovek ne oseća tu prefinjenu, iskonsku poistovećenost sa univerzumom, sa drugim bićima, sa sudbinskim tokom dogadjaja. On je usamljen i izolovan od suštinskog blaženstva, lišen prave sreće, jer je u potrazi za onim što ga ne može usrećiti, što ga ne može kompletno ispuniti. A to je individualna sreća. Samo traganjem za kolektivnom, univerzalnom srećom, čovek može doživeti ekstazu iskonskog mira, garanciju sigurnosti i pravi smisao sreće dotaći ljudskim čulima

Neraspoložen i mizeran čovek je nekulturno i sebično biće. Svako reklamiranje, iznošenje  individualne negativnosti u svet je odraz duševnog nevaspitanja. Niko nema pravo da svetu nameće svoju tamnu stranu bića. Niko nema pravo da kritikuje svet radi svojih ličnih interesa, radi odbrane svojih ličnih stavova. Vrlo često se stvari trebaju rušiti radi njihovog usavršavanja, medjutim i to treba raditi nežno i u saglasnosti sa okruženjem. Kulturan se čovek može prepoznati po hodu, po pokretima tela, po mekoći govora, po pažljivom slušanju sagovornika. Jer, slušajući druge mi slušamo sebe i tako kroz druge upoznajemo skriveni deo svoga bića. Kultura nije odraz obrazovanja, već je obrazovanje odraz kulture. Nikakva škola nije dorasla školi duboke svesti o sebi i postojanju drugih bića kao jedinstvene celine. O tome da čovek nije sam i da nije ostavljen u tamnu pustoš kosmosa da sam tumara, da sam traži i ispituje svoje izvorno poreklo. Istinski obrazovan čovek ne očekuje od sveta da ga razume, već je on taj koji svet prima i razume širinom svoga osećaja, dubinom svoga razuma, koji se zatim materijalizuje u znanje i delo čovečanstva.

 Svaki čovek ima svoje odredjeno mesto u svetu, odredjeno vreme i želju da postoji kao ljudsko biće. Ništa više čovek ne može da poseduje, niti može biti veći od onog što mu je matematičkom preciznošću zagarantovala sudbina. I svaki pokušaj da izadje iz tog kruga bivstvovanja je narušavanje elementarne simetrije u okruženju, u sponi svega harmoničnog. Takav jedan prekršaj se može, i mora, okarakterisati kao nekultura, a ako je većih razmera može da preraste u zlo, u kriminal u opšti haos medjuljudskih odnosa. Nažalost, da bi se prepoznala ta granica, prag preko koga čovek ne sme preći, potrebno je biti savestan, kulturan i obazriv prema svemu ponudjenom. Čoveku se mnogo puta u životu učini da su stvari njemu ponudjene, da postoje zbog njega i da ih on može maksimalno koristiti u izgradjivanju svoga ličnog života. Teško je reci “ne”  izazovima koji na svakom koraku vrebaju i podmićuju već korumpiranog čoveka. Ranjiv je čovek, sve u njemu strepi da ne bude prevaren, da ne bude poražen, ponižen, uništen i zato ta nesigurnost podstiče čoveka na pohlepu i nekulturu. Ali, ako se čovek okrene svojim pravim potrebama, svom izvornom, univerzalnom Ja, uvideće da je protivteža, suprotnost strahu, čvrsta vera u druge ljude, u njihove duše, u zajedničku dušu za sve nas, u iskonsku ruku koja čoveka konstantno usmerava, izoštravajući njegov sluh za istinom, za esencionalnom potrebom da se bude kulturan, uzvišen, i konačno da se bude budan.

Osnovno načelo kulture se ne može naučiti od drugih, već od sebe. Od zagledanosti u liniju beskonačnosti koja čoveka kružnim putem vezuje za ceo svet. Samo tada čovek može da saoseća i živi tudje živote kao svoj lični život, jer tada se njegov zemaljski ego raspršuje i transformiše u sveopštu prizmu čovečanstva. Kulturan čovek pamti lepe stvari, ne želi, niti može da se seti loših dogadjaja, za njega loš dogadjaj nije volja čovekova, već mehanizam izjednačavanja kosmičkih neravnina. Zlo za kulturnog čoveka i  ne postoji kao krajnji oblik manifestovanog, za njega je zlo pukotina u ciklusu korisnog i praktičnog. Kulturan čovek razume poreklo zla, ali ga ne odobrava i  bori se protiv njega, nekulturan čovek odobrava zlo i ne razume zbog čega zlo uopšte postoji, niti ga to interesuje. Za nekulturnog zlo postaje apsolutna krajnost, jedini put ka ličnom ostvarenju. Nesigurnost proizilazi iz neznanja koje prerasta u primitivizam. Čovek ne mora da bude svestan svoje nesigurnosti, ona izbija iz podsvesti, iz skrivenog ugla ljudske suštine. Ispoljava se kroz strah, pohlepu, zajedljivost, a najviše kroz žedj za vlašću. Taj strah od nemoći pred sopstvenom  postojanošću podstiče čoveka da ima kontrolu nad predmetima, ljudima, dogadjajima, a sve to radi nadoknade za hrabrost koju  nikada nije imao, niti se trudio da je stekne. Najveći diktatori su najveće kukavice, najgluplji sve znaju, siromašni duhom gomilaju materijalna bogatstva, dok mudri tiho ćute. Prave vrednosti se ne ističu, isto kao što ni veliki umovi ne traže potvrdu svojih  dela u ljudima, već u samom delu nalaze sveopšti smisao života. Jer mrak hoće da svetli, a svetlost samo da postoji.

Ništa nije gore od čoveka punog sebe, niti božanstvenije od čoveka ispunjenog svetom. Onaj koji gaji sebe u sebi nije slobodan, robuje sopstvenoj ograničenosti. Treba pothranjivati svet u sebi, otvarati dušu prema svemu postojećem, treba se oslobadjati od sopstvenih stega, zabluda, ubedjenja i tražiti odnos ravnoteže u drastičnim kontradiktornostima. U tim traganjima za sopstvenim smislom sveopštih ciljeva, leži tajna kulture, rešenje plemenitosti. Tu se radja  značaj istovetnosti, poistovećenost sa spoljnom prirodom i, konačno, shvatanja sveopšteg Ja.

Duhovnost je intelektualnost duše. Kultura je intelektualnost duha. Spoznaja istine je težnja za izvornim Ja. Želja koja ne oslobadja čoveka, već ga zarobljava, zaokružuje njegov osećaj, sputava njegova čula, baca u ponor njegova čuvstva, nije prava želja, već refleks pred životom i strah od samoga sebe. Samo spoznaja i konstantna prisutnost svesti univerzalne duše, nas može osloboditi nepotrebnih želja, identifikovati naše strahove i omogućiti da kompletiramo sliku svega što nam se bude ukazalo, na putu životnih ostvarenja.

Primitivizam je tipični refleks nesigurnosti. Strah pred životom koji prerasta u vulgarnost misli, vatra koja sprži sve plemenito i uništi sve svetinje u hramu ljudskih mogućnosti. Samo primitivan čovek želi vlast, vlasti radi, dok plemenit to priželjkuje da bi uticao da se svet promeni, da se čovek usavrši, da se ljubav i mir ustoliče. Primitivan će vladati onim od čega se on sam plaši, a  plemenit će vladati onim čemu se zapravo divi. Primitivni vladar hoće da mu država i narod služe, plemenit vladar želi da služi istini i narodu. Kad plemenit vladar umre, narod plače za njim kao da mu je majka ili otac umro, jer oseća narod, da je deo svetosti otišao sa njim. Kad primitivni vladar ode narod se veseli, jer zna da je i zlo otišlo sa njim. Primitivizam je kategorija ispoljenja, gde zlo nalazi utočiste, saveznika i na kraju izvršioca svojih gnusnih dela. Samo neznanje može dozvoliti zlu da se ispolji. Ali, ne ono klasično, školsko neznanje, već nesvesnost o sopstvenoj povezanosti sa univerzalnim sopstvom, dovodi do nerazumevanja svega ostalog. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *