O KREATIVNOSTI

Kada poeta postane poezija, slikar kada postane slika, kada se reči pretvore u pesmu i vajar kada postane kip slobode, to će se doba zvati: Život umetnosti. 

Ispoljena suština čovekovog bića je posledica njegove žive gladi prema ljubavi, prema životu, prema istini, prema očuvanju sebe kroz konstantno ponovljeno stvaranje sebe samog. To uzvišeno pročišćavanje svoje duše, uzdignuti moral čistote, bliži čoveka onome što je više od njega, onome što je više od njegove ljudske istine i više od njegove zamisli o životu. Čovek kreira u već stvorenom, jer on sam je proizvod uzvišene umetnosti, čovek je umetnost, čovek je kreator, čovek je umetnik. U svakoj  kreativnosti ideja se kristališe kroz turobni splet okolnosti, kao što se i grešnik oplemenjuje kroz iskrenu ispovest i pokajanje. Jer samo grešnik koji se iskreno pokaje zna dubinu svog bića, zna gde leži skriveno blago uspeha. Otuda kajanje oplemenjuje, obogaćuje, drži čoveka u budnom stanju čistog usmerenja njegove duše prema uzvišenoj ljubavi. A ljubav je krajnja manifestacija kreativnosti ispoljena kroz čoveka u različitim formama, zavisno od njegovog okruženja, vaspitanja i momenta u kojem se našao.

Čovek je najjači kada dotakne dno svoje slabosti. Tada se u njemu radjaju talenti, glad za ostvaranjem sebe, za re-kreiranjem iskonske svetlosti u sebi. Shvatanje dubine svoje slabosti je otkrivanje snage u sebi, pronalazak mogućnosti, koja će stvoriti potpuno novi smisao života. U toj gladi za nečim, u želji da se čovek podigne iz učmale situacije, da se ispravi od teškog pritiska ništavnosti koji ga proganja, stvaraju se uslovi za otkrivanje  talenta u skučenoj prizmi postojanja. To je taj višak energije koji se stvara u čoveku, jer da bi izašao iz duboke jame, čovek mora da izoštri sva svoja čula, sve svoje intelekte, mora maksimalno napregnuti svaki mišic na svom telu, tada je čovek višak čoveka, tada je on mnogo veći, mnogo jači, nego kada je uljuljkan u ugodan i komotan život lažnoga sjaja. Ali, da bi se to obistinilo, čovek prvo mora shvatiti da se nalazi na dnu jame, jer ako i dalje bude zamišljao da je u svojoj udobnoj palati, onda  nikada neće pokušati da izadje sa dna te jazbine. Čovek koji ne vidi svoje slabosti je plitak čovek, njegova dimenzija  duha je minimalna, njegov raspon misli je sužen, njegova moć da razume je nikakva. Jer on je već sit, dubinu svog duha je ispunio umišljenim sjajem. To je  baterija koja se više ne može napuniti, to je sijalica koja lepo izgleda, ali ne svetli.

U potrazi za svojim slabostima, za negativnostima, za manjkom sebe, čovek se produbljuje, jer svaki put kada otkrije taj manjak sebe, on pronadje način kako da to nadogradi u višak sebe, kako da izgradi vrlinu, snagu, kako da od sirovog materijala iskuje željeni talenat. Tada on postaje sve svesniji, budniji i mnogo skromniji u svojim istraživačkim pokušajima otkrivanja sopstvenih slabosti. Jer, pronalazeći ih on otkriva svoje talente i na tom putu ka svojim negativnostima čovek postaje izuzetno kreativan, tada je suočen sa onim delom sebe koji  želi da savlada, da porazi, da jednostavno ne dozvoli istini da ode od njega, da ga  napusti. Biti skrhan pred licem istine, biti ojadjen, ponižen, znači biti poražen, a biti svestan poraza je preduslov za izlazak iz tog stanja kao pobednik. Jer ići po ulici sa iscepanim dronjcima na sebi, a umisljati da nosimo kraljevsku odoru, žalosni je ishod svakog pojedinca. 

Svaki čovek je fabrika za proizvodnju talenta, svi u sebi nose živi potencijal, da postanu virtouzi u onome što budu izabrali da rade. Talenti ne izbijaju sami na površinu života, oni se moraju pronalaziti, iskopavati u nama samima, oni se moraju mukotrpno zaradjivati, a cena kojom se plaća svaki talenat je put, od otkrivene slabosti do konačne pobede nad njom. Taj predjeni put je vulkan kreativnog u čoveku, iz koga izbijaju različite mogućnosti za kreiranje ljudskih dela. To je ta kristalizacija duha, uklopljena harmonija intelekta i želje za usavršavanjem, za postajanjem onog u čemu smo, možda, bili najslabiji. Jer, priroda ima svoj način geometrijskog poravnjanja, matematičku jednačinu sa kojom se svi susrećemo, koju svi nosimo u sebi. U principu, čovek je uvek na dnu svojih slabosti, jer kako bi inače večito težio savršenstvu. Ta želja za kontinuiranim usavršavanjem je priznavanje da smo ispod ostvarene mogućnosti datog, svesnost toga je jačina čovekova, to je taj talent koji čovek nosi u sebi, to je ta kreativnost kroz koju čovek hoće da se ispolji i uzdigne sebe iznad date vizije života. 

Čovek nije nikada kompletno zadovoljan, nikada komletno mizeran, on je stalni protok energije koja zrači, oblikujući se u zavisnosti od situacije i momenta u kojem se zatekla. Činjenica je da pokretačka snaga kreativnosti leži u emotivnoj krajnosti, mora se dotaći kulminativna granica rascepa same duše da bi čovek mogao da stvara. Nije bitno da li je to izuzetna patnja ili izuzetan elemenat sreće, potreba da se jako osetimo je moć da rastegnemo sebe do krajnjih, prosto nemogućih granica kreativnosti. Skoro do one tačke gde čovek i prestaje da bude ljudsko biće, već se stapa sa izvorom svog početka. Kao deo reke koji, iako udaljen kilometrima od svog izvora, oseća kako konstantno izvire. 

Usavršavanje čovekovo je približavanje istini, Bogu, približavanje svome iskonskom izvoru postojanja. Ne zato što to čovek želi, već zato što je to nepisani zakon privlačnosti sudbinske suštine, formulisani sklop jedinstva, izmedju čoveka i njegove duše, najposle zato što je to elementarni cilj života. Čovek je bačen u okean čuda gde, gledajući za svetlećim zracima slobode, vidi svoj lik u pokošenim talasima stvarnosti. Svaki se bljesak otkrivene istine završi potrebom za dodirivanjem njene suštine. Otcepljuje se list po list zablude, da bi se došlo do neke krajnje spoznaje smisla o životu. U toj knjizi života prožima se samo jedna sila kreativnosti, ali  mi ljudi je delimo na silu dobra i silu zla, jer smo programirani da je tako vidimo, da je tako doživimo. Medjutim, duševni nemiri, vrtlozi sopstvenih želja, nas bacaju iz jedne krajnosti do druge nesigurnosti, tu se lomimo zadobijajući emotivne ožiljke stvarnosti. I u agoniji bola, zagledani u te oziljke života, lečenja radi, okrećemo se ka sopstvenom razlogu za postojanjem. Ta prinudjenost da delimično spoznamo esencionalnost svoje sopstvene duše, vodi nas direktno do drugih suština i boljeg razumevanja njihovih ljudskih potreba, a samim tim do jasnog uvida u opšte postojeće pravilo života.

Kreativnost je elementarna potreba ispoljavanja života u čoveku i iznutra i spolja. To je uzavrelo seme fokusirane količine misli i emocija na jednom mestu, kao vulkan koji godinama ili stolećima vri u svom jezgru da bi jednog dana eksplodirao, stvarajući haos i istovremeno kreirajući nešto novo. Čovek se konstantno ispoljava u sebe, ono spolja je eho onog što se dešava unutar ljudske ličnosti. Biti svestan neprekidnog dešavanja svoje ličnosti je isto kao i putovati sa univerzalnim mislima čovečanstva u celosti. Svet se konstantno kreaira, menja, usavršava, a mi smo deo tog ciklusa i samim tim smo produžena aktivnost procesu kolosalne izgradnje univerzalnog. Potreba za kreativnošću je potvrda ličnog života, jer u principu sve je kreativnost, život sam po sebi je najubedljiviji i najuzvišeniji stepen takve aktivnosti. Sposobnost zarašćivanja posekotine na ruci, rast deteta, prepoznavanje dobra od zla, ljudski snovi, moć govora, ljubav, bezbroj primera u našoj ljudskoj prirodi naglašavaju da se u nama samima životna kreativnost najverodostojnije manifestuje. Mi reflektujemo samo jedan mali deo onoga što se ustvari, u nama i oko nas, dešava. Ljudska kreativnost je uskladjivanje naše ličnosti sa sveopštom slikom sveta u kojoj postojimo. Individualna moć da se prati jedan stepen elementarnog usavršavanja apsolutnog podstiče čoveka na sopstveno ispoljavanje sebe samog, a ispoljavanje sebe samog je manifestacija sveopšteg.

Biti bogat duhom kao mehur vazduha koji se nadima i leluja u svim pravcima pod blagim naletom vetra ili obogaćen duševno kao bistro more koje se kontinuirano obnavlja kroz proces isparavanja, kroz proces sopstvenog pražnjenja, je izbor za koji se moramo odlučiti. 

Oni koji misle da su već bogati duhom siti su i neće nastojati da prošire i obogate sebe, zaokružiće svoje horizonte svesti, daveći se u večnoj tami zablude. Kao i svako bogatstvo i ovo mora da se zaradi, da se ljudskim delom i ljudskom žrtvom zasluži. Svesnost duhovnog siromaštva je put ka oplemenjavanju ljudske duše. Jer samo onda, kada priznamo to duhovno siromaštvo, shvatimo u sebi glad za istinom, čežnju za višim stepenom života koji je iznad ove realnosti, možemo težiti ka njegovom obogaćivanju koji donosi: ljubav, milosrdje, oslobadjanje od ovozemaljskih strahova, jednom rečju, prosvećenje. Svesnost jednog takvog saznanja  podstiče čoveka na uzvišeni stepen ljudske kreativnosti koja se zove  UMETNOST.

Umetnost je spona izmedju čoveka i onog iskonskog, onog što nosi pečat života u sebi. Kao svet biljaka kome treba svetlost radi fotosinteze, tako je i čoveku neophodna umetnost, jer ga konstantno drži budnog, usmeravajući ga na viši stepen bića, ulivajući mu sigurnost o neprestanom re-kreiranju i usavršavanju. U tom ciklusu večite nadogradnje, iz sirove borbe za opstanak, radja se umetnik istraživač koji, pronalazeći skriveni prozor koji vodi čovečanstvo u beskonačnost, prenosi poruke kroz pročišćeno stanje sopstvene duše u svakodnevnu realnost ovozemaljsku.

Ptici, koja mora da poleti, rastu krila, ožednelom u pustinji  život će spasiti prljava i mlaka  voda, ako čiste nema pri ruci. Samo praktična namena, iz nasušne potrebe za životom, može da inspiriše, podstakne i ispuni čoveka u datom momentu. Umetnost se ne može tumačiti, već se osećajem mora shvatiti sva lepota i veličina njenog trenutnog odraza u nama. Spoj onog tajanstvenog što nosimo u sebi, a to ne znamo ili ne možemo da ispoljimo, i onog svakodnevnog što se vidi, ali što prepoznamo tek kad nam se na to ukaže, je osnovni razlog za životom i pokretačka snaga stvaranja.

U trenucima stvaranja umetnik je uzdignuto biće jer, hodajući po duševnim sferama, on traži istinu i smisao života, a iskustva koja pokupi na tim duševnim putovanjima su izraz dela koja se kreiraju kroz njega. Umetnik ne sme da bude subjektivan, jer onda sva njegova kreacija dobija sliku egocentrične primese, njegovo delo tada govori samo o umetniku i njegovim ličnim potrebama, o tome šta njemu treba, šta on voli, prezire. … 

Subjektivnost sputava umetnika da se odvoji od ličnog ega i vidi svet u celosti. Objektivnost je već pojam uzvišene duše, tada umetnik zaboravi na sebe, na svoj ego, na svoje potrebe. Vreme prestaje da postoji, a prostor u kojem kreira skoro je ne pojmiv. U takvim ekstatičnim momentima on ne gleda očima, već je dušom svojom zagledan u magični izvor svetlosti koji greje ono ljudsko u njemu, a to je moć da oseti blaženstvo, da iskonskim čulom u sebi dotakne zoru postojanja i okupa misao u kristalnoj reci stvaralaštva. I zato, umetnik ne sme da stvara samo u svoje lično ime, jer i Sunce koje večito sija, čiji zraci nemo ali jasno govore o tome odakle dolaze, ne žive za sebe, već za nas, za sveopšte dobro kugle zemaljske. Neka umetnikovo delo govori o LJUBAVI, uzdignuto iznad svih sebičnih interesa ljudi ili naroda, neka se verno utka u svaku poru istine, kao što se miris prolećnog bujanja utka u sveopštu sliku prirode. 

Jedinka, narod ili nacija trebaju imati moć da prepoznaju prave vredosti umetnosti, prihvatajući njene poruke i njen tok kretanja kao lični. Jer samo kroz oplemenjenu dušu pojedinaca, ili naroda, može se prepoznati, odvojiti prava vrednost od onih loših i negativnih uti

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *