O ISTINI

Velike su reči izrečene u ime istine, a mala dela učinjena. Neki ljudi hoće da budu kreatori istine, dok drugi žele da su njen proizvod. Postoji istina koja stvara nas, istina koju stvaramo mi i istina koja spaja ova dva zida iluzije, ove dve platforme tendencioznih kontradiktornosti. Ako se dve jabuke i jedan osušeni crv izlože u proslavljenoj umetničkoj galeriji u Njujorku, to će se smatrati vrhunskim konceptualnim umetničkim delom. Iako takvih dela ima skoro svugde po zabitima ovozemaljskim, na koja niko ne obraća paznju, naprotiv gade se te i takve lepote. Ali, dogovorena norma, odnosno potreba za divljenjem takvoj umetnosti. je preovladala i “dve jabuke sa crvom” je dobilo vrednost nezamislivih razmera. Ožednelom u pustinji čaša vode će biti od neprocenjive vrednosti, a davljeniku u reci ona bi predstavljala brže davljenje, bržu smrt. Čoveku koji se smrzava na Aljasci plam vatre bi dobro došao, da ga ugreje, da mu život spasi, onome koji se nalazi u toploj kući to ne bi značilo ništa. Istina ili neophodnost u datom momentu čini da čovek kreaira okolnosti u skladu sa svojim životnim stilom i životnim potrebama, uskladjuje entitet istine.

U principu istina je sve što je ispoljeno, sve što se dešava, jer u suprotnom, ne bi se dešavalo. I laž o istini je istina kao laž, jer da bi se laž otkrila mora postojati istina o njenoj egzistenciji. Zrak svetlosti otkrije najodvratniju prljavštinu kao i najskupoceniji dijamant. Istina otkriva samu sebe u istini kao i u lažima. Svetlost ne bi mogla da osvetli mrak, da mrak ne postoji kao tama. 

Istina je proizvod vremena i okolnosti, sistema prilagodjavanja stvari sebi i drugima, paradoks simetrija i matematička podudarnost sudbinskog kretanja. Ona je pejzaž stvarnosti koji osećaji shvataju kao beskonačnost u govoru večnosti. Ne postoji mala, velika, apsolutna, ni lažna istina, istina je istina. Isto kao što je čovek, samo čovek. Nema lažnog čoveka, kao što nema lažnog sjaja, ali postoje momenti koji čine da sjaj od juče ne odgovara našem oku danas. Tako je i sa ljudima, sa istinama, svi su ljudi kao što su i sve istine, samo razlomljeni komadići jedne ogromne celine. Malo parče izlomljenog ogledala u bezbroj sitnih parčića je malo ogledalce, ali je i dalje ogledalo u kome se može ogledati mesec, sunce, zvezdano nebo, cela jedna galaksija, isto kao i u velikom ogledalu. I u malim, na izgled, istinama se može ogledati večni sistem beskonačnosti. Otud, istina je relativna, prilagodljiva, elastična, čarobna magija realnosti. Najveća zabluda je svojtati istinu i zamišljati da imamo pravo na njenu suštinsku namenu. Istina svih ljudi podleže zakonu subjektivnosti, zakonu opšteg sistema stvarnosti, vremenu koje podredjuje sve svojoj praktičnoj nameni. Ubedjenje o istini je asimilacija realnosti, prihvaćeni smisao datog, jer samo iznutra se stvari mogu delimično menjati, odnosno, osećanja se mogu prilagoditi datom impulsu realnosti i to proglasiti svojom istinom. 

Kad vreme ne dozvoli nikakvu laž, ljudi to proglase velikom istinom. Kad vreme ne dozvoli nikakvu istinu, ljudi proglase laž za veliku istinu. Mnogi su u antičkom dobu  pretpostavljali da je zemlja okrugla i da se okreće oko sunca i ti isti su bili proganjani, mučeni i spaljivani. Tada vreme nije dozvoljavalo istini da ispliva na površinu. Kao što ni danas mnoge istine ne mogu da vide svetlost dana, jer nije im vreme za to. Može se reći da je istina pokretački točak vremenu, a vreme da je časovnik istine. Ne radja se čovek u vremenu, već se vreme i istina radjaju u čoveku. Paralelno tome, vreme i istina se radjaju i nastaju u svemu ostalom. Svaki predmet u ispoljenju nosi kod istine o vremenu u sebi, istinu o početnoj, nultoj tački kretanja, ceo jedan proces vremenskog trajanja.

Sve ono što mi odlučimo da je istina postaje istina, svaki čovek je prijatelj istini, svaki čovek jeste njen proizvod i njen smisao izražava kroz isparavanje svog ljudskog života. Izgradjene su piramide naših zamišljenih istina i sada uzdignuto gledamo u pravcu sazveždja, u pravcu polomljenih i zgužvanih zvezda. Divimo se zvezdama zbog sebe, divimo se lepoti, ljudima, Bogu, svemu se divimo, jer u svemu ima nas i svega ima u nama. Sve se istine ogledaju jedna u drugoj, prožimaju jedna kroz drugu, kreirajući beskonačnu piramidu samo jedne istine. Istina naše evolutivne izgradnje, našeg izlaska iz majmunske dlakave kože, može da bude podstaknuta samo činjenicom da je to bio jedan plan, jedan zamišljeni, orkestrirani proces ostvarenja. Čovek je zgrešio u Edemskom vrtu, otkinuo parče živog tkiva drvetu znanja, i postao polu-Bog, jer nije uzeo sa drveta života da postane ceo-Bog, da postane kompletna istina. Puno je takvih istina, koje su bitne, koje nisu bitne, koje mogu biti i jedno i  drugo. I ta je istina stvorena zbog istine i čovek je stvoren zbog nje i sve što gromoglasno živi, što se prikazuje kao slika u slici, je stvoreno zbog istine.

Mnoge su filozofije nastale, pesme ispisane, umetnička dela sačinjena, istinske ljubavi vaskrsle zbog ubedjenja o istini. Mnogi su narodi pogubljeni, države uništene, ljubavi propale, pesme i knjige spaljene, i jezici počupani zbog istine o njihovim neistinama. Teška euforija jednog bezumlja, jedne granice bez kraja, čoveka bez smisla i težine da prepozna supstancu od koje je napravljen. Materijal, tkivo čovečanstva, krvna plazma našega života je istina. Nepresušna reka želja, okeani naših ambicija, iščekivanja, zastoji, metež, košmari, skupljanje sreće, otkriće da nismo sami, sve je to ples, igranka dobroćudnih čestica iskričavog života, istresenog sa površine beskonačnog tkiva  bivstva, sa površine magičnog organizma istine, u kojem se ogledamo isto kao što se ogledamo jedan u drugom. Svet slika, čarobni svet stvarnosti je svet za sebe. Svaki doživljaj, svaka impresija je putokaz istine. Svaka kap kiše je voda, kao što su velika mora voda, kao što su velike i male reke voda. Čestica u atomu, mrav, čovek, planina, planete, sva manifestovana materija, projekcija slike originalnog sveta je istina, beskonačna zamisao o beskonačnosti je istina, konačni početak kraja  je istina, ako tako stvar budemo doživljavali. 

Adekvatna primena, tumačenje, uskladjivanje stvari i dogadjaja sebi je istina koju je čovek iskonstruisao. Čovek nikada neće stići do istine, ako ne shvati da je ona već u njemu i da je samo treba otkriti, verovanjem u nju i življenjem njene suštine. Istina se ne treba braniti, ona brani samu sebe kad za to dodje vreme. Za nju se treba pripremati kao da je uvek ovde sa nama, jer ona to i jeste. Istina se nalazi svuda i u činjenicama se može prepoznati, ali samo kada vreme ukaže na njenu potrebu. Dubokim osluškivanjem laži, podrobnim tumačenjuem iluzije i opsesije, možemo shvaiti smisao istine. 

Pravda je ono što mi doživljavamo kao istinu, kao nešto što reguliše nepravilnost dajući mu pravac, simetriju, osećaj koji budi u čoveku smisao za jednakim, jedinstvenim mirom u svetu. Normalno, svi mi smo povezani sudbinskom mrežom, iznutra i spolja, ali taj doživljaj je istovremeno konstantan i uvek drugačiji. Otuda, ono što teče iz namere da uspostavi harmoniju je udovoljavanje ličnim interesnim sferama i za svakog pojedinca je u saglasnosti sa njegovim unutrašnjim razumevanjem sveta u kojem postoji. Biti pravedan znači biti u mogućnosti da procenjujemo, merimo i odlučujemo u korist istine, u interesu te iste harmonije, koja treba nesebično da se uspostavi i prepozna kao zajednički činilac za dobrobit svih nas. Samo ako se uzdignemo iznad svojih ličnih interesa, preko granica svoga ja i mimo svih pravila subjektivnosti prihvatimo objektivno dati dogadjaj, možemo biti sposobni da delamo u ime univerzalne istine. Emotivno vezivanje za predmet koji se procenjuje, tumači ili osudjuje, može poremetiti tok pravilnog i nepristrasnog rasudjivanja. Bol ili patnja, bilo koje vrste, sputava nas da slobodno i pravedno tumačimo različite situacije u životu. 

Postojanje samo po sebi nas čini da smo u dodiru sa prirodom i tim nemim došaptavanjem fluidnosti koji, kao krvna plazma, hrani ispoljeni sistem života. Ništa ne može da izbegne preciznosti unutrašnjeg pokreta nevidljivih reka informacija i tačnosti sudbinskog ritma.  Zato i ne postoji svet zabluda, koji mi namerno gradimo kao morbidni postulat neke naše istine, već je to svet unapred predodredjen da bude upravo onakav kakvim ga mi na individualnoj osnovi primamo, razumemo i tumačimo. Jer ljubav koju drugi gaje prema sebi je automatski i ljubav prema citavoj okolini i, samim tim, takva ljubav treba biti i prihvatljiva nit u žuborenju potoka mogućnosti. Ne postoji nemoguće kao manifestovana realnost, postoji imaginarni zanos o nemogućem. Jer sve što je ispoljieno već je moguće i istinito, nemoguće ne postoji kao ostvarenje. Ljudi se ne zatvaraju u posebne svetove. To je jedan isti svet sa različitim nijansama, samo su šare promenljive i dopunju se kao što dugine boje uranjaju jedna u drugu, kreirajući lepezu na kristalnom, uzburkanom nebu stvarnosti. Život nije slučajnost, jer slučaj je matematička formula univerzalnog, odnosno gravitacija sudbinskog. Ništa ne prolazi nezapaženo, u svemu je sudbinski pečat značajnog. Na površini nebitnog su vrata beskonačnog, treba ih otvoriti i zakoračiti u nepreglednu igru svetlosti. Nase oči, naše ruke i sva naša čula su svikla na jedan takav prizor. Samo ih treba izložiti tom pulsiranju uzvišenog pokreta.

Život je misterija, jer mi želimo da tako bude. Da li zato da bi nas moguća stvarnost zabavljala svojom igrom usavršavanja ili da bi se mi prepoznali u dvostrukim ulogama na pozornici ovozemaljske drame? Čekamo u red, a znamo da nas trenutak dolazi zamaskiran u tamno-sivom odelu prolaznosti. A sav se prostor beskonačnog ćilima života pretvorio u uzvišenu zenicu kreativnog oka svemogućeg posmatrača. Samo kada dodirnemo zapenušanu realnost iz dubine zamračenog okeana svesti, mi se setimo svog dolaska na ovaj svet. Kao kroz maglu naslućujemo da smo došli iz života, ne iz smrti. Došli smo iz nečega u nešto. Došli smo iz svesti znanja o svemu, u svest spoznaje samih sebe. Ne može smrt da kreira život, samo život može da rodi život i svetost da se osvetli mrakom. Smrt ne postoji. Ne postoji neispoljeno koje treba tek da se ispolji. Postoji stepen manjeg ili višeg stupnja ispoljavanja koji se, u skladu sa kosmičkom gravitacijom zakona, kreće u smeru uzvišenog. Ne može iz ničega da se stvori život ili iz smrti da ponikne svetlost. Samo živo tkivo duha može da stvori vedru reku života.

Istina je svet koji se dogadja, budnost univerzalne svesti koja oseća sebe kroz sveopšte pojmove svega manifestovanog. Uzvišeni paradoks realnosti nas navodi, pruža mogućnost, da svet vidimo kako se to nama svidi. Jer sve jeste iluzija i sve nije luzija, zavisno kako se veruje u misteriju života. A verovaće se u tok života upravo onako kako to odgovara našim ljudskim prohtevima, u momentu dešavanja nas samih. Ne postoji apsolutno crno, niti apsolutno belo. Kao što znamo ništa nije apsolutno, onda ni istina ne može da bude apsolutna, može da bude samo ISTINA. I laž je istina kao postojanje i iluzija je istina, jer mora da postoji istina o postojanju iluzije da bi se ona iskazala i zapazila kao takva. Ništa nije neistina, smisao istine je u samom ispoljenju svega već stvorenog.

Mi, ne znamo da li je ruža svesna svoje egzistencije ili riba svoje uloge u drami ovozemaljske pozornice. Niti znamo šta jedna ćelija u našem organizmu oseća prema univerzumu. O atomima i elektronima da i ne govorimo. Stoga ne možemo sa sigurnošću tvrditi da je čovek vrhunsko energetsko ispoljenje. Mozda je foton svetlosti vrhunsko energetsko ispoljenje, jer da nema svetlosti ne bi ni čovek postojao. Jer čovek jeste svetlosno biće. Kompletna čovekova ličnost je osećaj, a kolevka tom magičnom dodiru stvarnosti je ljubav, odnosno užareni sjaj života. Čovek je proizvod ljubavi, on je jednim delom ljubav, a ljubav ne može da voli sebe i zato čovek nije u ljubavi sa sobom, već je u ljubavi sa sveopštim odrazom univerzalnog u sebi. Jer Apsolutno je u čoveku, svi ljudi nose deo njene istine u sebi i svi je ispoljavaju u svakodnevnoj  energetskoj razmeni sa ostalim delom beskonačnosti. Svaki čovek je  prozor u beskonačnost i svaki je atom u postojanju, univerzum za sebe. Čovek je misterija opšivena egom, koji ga i čini sposobnim da izrazi deo kolektivne svesti kroz  sebe. Može se reči da je apsolutna svest sav materijalizovani svet. Jer sve što je materijalno jeste duševno. Konačno, čovek se gradi u natopljenim bezgranično-pružajućim mislima, kao penušavi mehur ispunjen kosmičkom svešću, misleći da je taj mehur u stvari on. A esencionalnost tog mehura je sadržaj kolektivne svesti, kao zajednicka platforma za sve manifestovano.

Ovaj svet je idealan, ništa u njemu ne treba menjati, jer on je konstantan i uvek promenljiv, isti, a drugačiji, star, a nov, veran neminovnom principu usavršavanja. Treba razumeti elementarnu saradnju svega u sopstvenom okruženju i tok izbezumljenog i haotičnog tumačiti kao žizu simetrije univerzalnog balansa.

Istina je smisao suštine u procesu njenog razvitka, dogadjaj koji teče, koji se odvija. Sve što se prikazuje i projektuje kao realnost u “sada” mora da je istina. Smisao istine leži u ljudskom shvatanju sadržaja predmeta, objekata i stvari koje okružuju čoveka i koje se dešavaju. Svaka individua ima svoj sistem tumačenja života, nisu svi podredjeni istom principu efektivnosti date realnosti, ali svi se sreću u jednoj žiži, u jednom treptaju života i smrti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *