O EMOCIJAMA I LJUBAVI

Teško je i zamisliti ovaj svet bez opipljivog dokaza osećajnosti. Logici ljudskog čula su potrebni dokazi postojanosti ovoga sveta. Ljudski razum je uvek okrenut prema izvorištu sumnje i neizvesnosti. Da li čoveku više odgovara da je ovaj svet iluzoran, varljiv i da je sve samo jedan san, projekcija ideje koja će svakog časa da se rasprsne, ugasi, da nestane, ili da je sve ovo realnost večnog stanja univerzalne svesti? Logika kojom čovek raspolaže je moć njegovog dometa, granica njegove dubine razumskog bića, instrument kojim on tumači i prihvata ovaj svet. Čovek traži korene sopstvene emocije u ljudskom razumu, hoće da strpa svu osećajnost u suvoparno rezonovanje, u hladnu fizičku opipljivost sveta, hoće da je utka u svoju misao, u centar svog ljudskog razuma. Paradoksalno, čovek oseća mislima i idejom koordinira svoje osećaje, jer um je organ osećajnosti koji konstantno izgradjuje svet emotivnosti. Da nema svesnosti o ličnom osećanju koje dolazi iz misli, ne bi ni čovek funkcionisao na način na koji funkcionise.

Osećaj je smešten i u čoveku i van njega je, povezuje sav sistem egzistencije kao jedno ogromno magnetno polje refleksa mehaničke harmonije. Isto kao što se voda u okeanu nalazi u ribi i van nje. Ni jedan individualni osećaj ne može funkcionisati odvojeno, mimo svoje univerzalne prisutnosti. Svi individualni osećaji su sinhronizovani i uskladjeni sveopštem ritmu kolosalne osećajnosti. Ljudski osećaj je kao travka koja se radja iz zemlje, bivajući njen dovršeni proizvod. I ljudska emocija je zaokruženi proces celine, ideje koja sebe doživljava kroz sve ispoljene osećaje kao jedinstvo, u jednom komadu, u jednom dovršenom odjeku budnosti.

Koren života je osećaj, osnovna platforma svega postojećeg izvire iz tog sveopšteg, univerzalnog osećaja. Sve potrebe, ljubavi, nagoni, želje, patnje, neostvarene sreće, celokupni odraz života je eho tog osnovnog osećaja, te celine. Uzrok života je neizmerna potreba za osećajem budnog stanja, svesnost o sopstvenoj budnosti. Da bi ideja uopšte mogla da se sprovede u delo, kao plan, kao misaona sinteza, mora postojati želja, odnosno osećaj u samoj žiži, u samom žarištu ideje kao početnog, kao inicijatora za izgradnju mehanizma o svesnosti sopstvenog ispoljenja.

Misao je osećaj, isto kao što je i namera-volja, ili kao što je želja ideja koja nas vodi napred. Čovek je podelio esencionalni stvaralacki koncept života na MISAO i OSEĆAJ, a to je neodvojivo svojstvo univerzalne celine, isto kao što su elektron, proton i neutron jedinstvo atoma. Misao je osećaj, osećaj je budnost, budnost je samo-spoznaja sopstva. Ljudska logika je opšivena i ograničena individualnim egom, koji stvara ubedjenje o postojanosti sadržaja u nama i van nas. Logika je izum, nastao iz čovekove potrebe da dokuči i protumači smisao sveta, smisao sebe samog, svoj lični odnos prema stvarima koje ga okružuju i konačno, da protumači svoju ličnu povezanost sa univerzumom. Ego-logičnim posmatranjem sveta čovek je zapostavio smisao jedinstva “misli i osećajnja”, zanemario je iskonsku zajednicu, onu nerazorivu alku istine, pobedu nad neistinom i nebudnošću, i eventualno, pobedu života nad smrću.

Apsurdno je i pomisliti da mozak proizvodi misli. Mozak je možda instrument u službi generalne ideje, kroz čije se mehanizme aktivnosti ta ista ideja ispoljava u malim segmentima i u odredjenim količinama vrši svoju namensku funkciju. Ko može dokazati da celo telo čovekovo nije taj instrument preko koga se “misao i osećaj” manifestuju? Konačno, sva priroda je manifestacija istog. Jer viši stupanj inteligencije i njene volje je zastupljen u celoj prirodi, u svakoj ćeliji ljudskog organizma atomi rade mimo naše volje, mimo uticaja našem ljudske inteligencije ili znanja. U svemu boravi budnost te više inteligencije koja održava harmoniju odnosa svih ispoljenih predmeta u prirodi.

Čovek ne zna šta je to u njemu što oseća, koji je to organ koji reaguje na dogadjaje u njemu i van njega? Šta je to u ljudskom biću što se divi lepom, što se grozi ružnog, i konačno, šta je to što živi u čoveku? Ali čovek zna da je živ, ne samo što to oseća, već zato što to i zna i oseća, a znanje je misaona kategorija.

Predjeni put života, sićušni pomak prema lavirintu isprepletenih stvarnosti, dovodi nas do više spoznaje, do saznanja o tome šta su to trenuci, šta je to vreme trajanja nas samih. Kažu da smo se desili, da se desio život i sada ga treba ostvariti, uspentrati se treba po toj mreži večnosti koja stoji, kao nepomični kip, kao fotografija iscedjene realnost. Ljubav, ona se nije desila sa našim dolaskom na ovaj svet, ona je uvek bila i ona će uvek biti. Sve što protiče, što se radja je ljubav, ona je i sve što umire, što vene, što se lomi, truli i usrećuje, sve je ljubav. Svet je ljubav, čovek je ljubav, puzanje crva po neravnomernoj kosoj površini zemlje je ljubav, iskrivljena kaktusova senka po peščanoj pustinji je ljubav. Sve što u sebi ima smisao o postojanju je ljubav. Jer i strmo i neravno imaju geometrijsko poravnanje u svojoj moći da vole. Osim čoveka, sve ostalo ima moć da voli, da opstaje, da živi, da se inkarnira, jer kreirati sebe je najuzvišeniji stepen ljubavi. Otkriti se u apsolutnom, već stvorenom je ljubav prema ljubavi za čistim postojanjem. Lako se voli očigledna istina, mnogo teže se voli ona istina koja se samo naslućuje, u koju se sumnja, koja nosi zapaljivu iskru iskonskog istraživača, koja kao baklja tek treba da osvetli skriveno blago intelekta u našem znatiželjnom biću.

Čovek je najlepše biće kada voli i kada je svestan te ljubavi. Tada se duša ispoljava kroz telo, koje postaje čistom dušom. Duša se divi jer je uzbudjena i budna svetlošću sopstvene kreativnosti, ushićena ekstazom opipavanja sebe kroz ljubav. Samo čista ljubav može uzdići čoveka na nivo posvećenja, do koncentričnih krugova postojanja, gde naše biće postaje sastavni deo univerzalnog Ja. Čista ljubav je naklonost prema istini, pravdi, koja slobodnim ispoljavanjem govori o izvornom poreklu bića, o njegovom postanku – jer biće se uvek ostvaruje, uvek usavršava. Hoće čovek da je stalno zadovoljan, srećan, blaženo uzdignut. Da ga stalno prožima ta ekstaza nebeskog orgazma, koja vaskrsava mrtve, leči bolesne i uliva konkretnu nadu u bolje sutra. Život je veselje, radost, krepka iluzija stvarnosti, melodija stremećih želja koje dolaze iz paničnog vrtloga straha, sve teži da uspostavi kontakt sa čovekom, a čovek često ne razume govor prirode, ne shvata smisao sveopšte harmonije u celosti. Jer onaj koji sebe ne voli, ne priznaje svevišnju kreaciju u sebi i van sebe, negira Boga i samim tim negira istinu o svom postojanju, odnosno život u celosti. Čovek koji nije našao razlog da obožava neprekidno smenjivanje čarobnih ciklusa u prirodi, ne može biti svesni učesnik ličnog života, on samo egzistira, a ne živi. Jer život treba da se oseti, prihvati u celosti, prizna i doživi kao takav. Ko nije shvatio da je u reci punoj vrtloga, već misli da je na suvom, neće ni pokušati da pliva. Ali on nije mrtav, već pasivna, ili manje aktivna, energetska formula u kružnom kretanju ljudskog talasanja. Otuda čovek ne obožava sebe sebe radi, već se divi onom unutrašnjem epicentru svoje duše, koji ga direktno vodi do savršenog smisla njegovog izvornog postojanja, podstičući ga da se poistoveti sa svepostojećim okruženjem, jer u svemu tinja iskra istog života koja i njega krasi plamom nebeskog zraka.

Živeti znači voleti i voleti znači živeti. Oni koji ne veruju u večnu ljubav već su mrtvi, tačnije nikada se nisu ni rodili. Čovek ne treba da razume da bi voleo, on treba da voli da bi razumeo. Jer, čovek voli stvari koje razum uopšte ne mora da protumači ili shvati. Lepota se ne shvata razumom, već potrebom, osećajem koji izbija iz centra, iz srži bića, iz unutrašnje gladi za istinom. Kada smo napušteni, usamljeni, ucveljeni i ojadjeni, stvara se iskra koja nas nagoni da istražujemo, da se borimo, da re-kreiramo sebe, jer samo tada će razum biti svestan emocije, odnosno ljubavi, koja će mu doneti iskonski mir i zadovoljstvo u procesu usavršavanja.

Emocije su polazna i krajnja tačka čovekova, pokretačka energija misli i otvorena knjiga života. Jer život počinje sa osećajem, dolazimo sa plačom na ovaj svet, prolazimo kroz svet upijajući u sebe svaku česticu bola, patnje, agonije, ali i ushićenja, mnogo malih ljudskih zadovoljstava, koja se na kraju ipak zaokruže u jedan stepen dovršenog ljudskog ispunjenja. Sve su to niti života koje kao stubovi drže realnost na nivou mogućeg ispoljavanja.

Imati ljubav prema istini je isto što i biti istina, čovek je istina i ona je u njemu. Jer, da bi se drvo zapalilo ono mora nositi u sebi potencijal vatre, da bi voda isparila mora imati predodredjeno znanje o isparavanju i da bi čovek voleo on mora biti istina. Čovek će voleti ono što nosi u sebi, jer eho svega ispoljenog već boravi u njemu. Diviće se sopstvenoj lepoti koju ima u svom biću, a koju će tražiti van sebe radi potvrde, radi uverenja da svet nije iluzija i da je sve ovo stvarnost. Priznaće egzistenciju onoga što se nalazi u njemu i van njega. Ne može se voleti plod jabuke, a da se ne voli zemlja koji taj plod radja. Ne može se voleti ni svoje dete, a da se predhodno ne prizna, prihvati i voli istina o postojanju svog deteta. Samo tada će čovek moći da voli, odnosno znaće prave vrednosti svega onoga što mu se bude nudilo kao plam vrhunskog trajanja stvarnosti u njemu. Svi strahovi, uzbudjenja, apatija naneta pomišlju na smrt, elektricitet sreće na osvojeni tok života, sve ima smer protoka u čijoj je prizmi čovek centralna figura, kanal kroz koji beskonačnost huči svemirskim žarom budnosti.

Život je uzrok ljubavi, iz te neophodnosti se radja spektar svih kategorija potrebnih za usavršavanje čovekove svesti. Dokaz života je dodir nas samih, jer kroz živu energiju emotivnosti mi se bolje osećamo, dublje živimo, istinitije i intezivnije postojimo. Sve odiše ljubavlju, u svakoj se pukotini sveopšteg postojanja nalazi ljubav, kao pokretačka snaga svega stvorenog, svega dovršenog. Ispod površine manifestovanog bruji lava ljubavi, koja konstantnim treperenjem održava čarobni krug života. Volja univerzalnog, ili ljubav univerzalnog, je rastegnuto sudbinsko platno iz čijih porica izranjaju svetovi kreativnosti u različitim bojama, lepeza sveta kao basta nekog rajskog naselja, negovana nežnom brigom predanog baštovana.

Čovek nosi sve karakteristike univerzalne i uzvišene ljubavi u sebi, jer čovek jeste ljubav. Lik cele prirode odjekuje kroz prirodu čoveka, kroz njegov rad, njegovo delo stvaraoca u stvorenom. Po toj akustičnoj noti života, po imaginaciji realnog, čovek se penje, pokušavajući da bude orginalna rukotvorina sebe samog, da bude obličje svoje iskonske namene, lik sveopšteg u jednom ili jednog u svemu. On ne treba da se trudi da voli, to je svojstveno svakom zivom biću. Ljubav je gorivo životu, esencionalni fluid duše i stimulans putu koji prelazimo laganim, ali pohlepnim koracima po zvezdanoj stazi saznanja. Sve govori o ljubavi i sve nosi pečat tog žara. Kada mislimo da smo ostavljeni i usamljeni, kada osetimo da postojeći princip imaginarnog zataji, kada ga najviše trebamo, putevi mogućeg se otvaraju pred nama, govoreći o samo jednom cilju ostvarenja: cilju čiste ljubavi prema iskri života.

Voleti nekog znači udovoljavati svojim ličnim potrebama, tražiti potvrdu sebe u drugom, osetiti sopstvenu misao kako tumara po emocijama osobe koju volimo. Momenti odredjuju kada ćemo i koliko koga voleti. Najuzvišenija nit kretivnosti je osećaj pripadnosti samome sebi, voleti ono univerzalno što iskonski boravi u nama. Mi smo upravo onoliki koliko se utisnemo u druge, koliko nas drugi prime, jer tada se možemo ogledati u realnoj slici sopstvenog odraza ljubavi. Svaki čovek nosi u sebi ceo svet, ali to sazna tek kada zavoli svet kroz sebe, kada dodirne ono uzvišeno bivstvo u sebi. Samo onda se može voleti sve drugo i sve strano, jer sve strano je otkriveni potencijal nas samih. Nikuda ne trebamo ići da bi smo se sreli sa onim što mislimo da možemo voleti, jer sve već nosimo u sebi, ono spolja je samo potvrda, eho naše unutrasnje gladi za konstruktivnim otkrivanjem beskonačnosti u drugima.

Ljubav je dimenzija naše ličnosti, što više volimo to ubedljivije postojimo. Što više osećamo to konkretnije doživljavamo sebe, svoj lični život, svet u celosti, a doživljavajući sebe mi hodamo po tihim strunama večnosti. Afinitet prema nečemu je samo želja da se sjedinimo sa onim antičkim, da ostvarimo uzvišeno biće u sebi. Ljudi ne ulaze u ljubav poluotvoreni, već celi, ali kapaciteti različitih ljudi su drugačiji, stoga nam se čini da ljudi daju samo pola ili mali deo sebe, medjutim, svi daju ono što imaju i onoliko koliko mogu. Onaj ko traži moć, već je otkrio slabosti u sebi, ko traži mir beži od nemira, a potraga da se pronadje ljubav je objavljeni rat preziru i mržnji. Neki ljudi nikada ne osete pravi smisao ljubavi, jer preterani strah od života stvara nesigurnost pred ostalim ljudima, što prouzrokuje duševno zatvaranje u sebe i elementarnu izolovanost od sveopšteg energetskog kola života. I zato takve duše uvenu u sopstvenom moru stradanja, uvek negirajući svet i samim tim potisnu sopstvene potencijale do samoubilačkog duševnog uginuća.

Greh je stvorio viziju čistoće duše, o tome šta plemenitost treba da predstavlja. Greh nas je približio božanstvu, uzdigao nas do spoznaje lepog, prosvećenog i onog andjeoskog u čoveku. Da nema osećaja krivice, zar bi se čovek uopšte usavršavao, jer kajanje oplemenjuje, govoreći nam o tome da možemo biti mnogo bolji, savršeniji u svemu pa čak i u shvatanju nepravilnosti, kao elementarne poluge u mehanizmu dobrog i harmoničnog. Otuda i mržnja, kao jedna od značajnih potvrda ljubavi, egzistira na uštrb uzvišene ideje ljubavi. Mržnja nas podseća na sopstveni bol, na prezir prema svetinji u nama. Mrzeti znači inficirati bol u sopstveno biće, praviti grč jeda i nesigurnosti, koji prerasta u mentalni zatvor, u krajnji pad, u lom ljudskih ideala. Svi imaju potencijal da vole i mrze, samo je pitanje šta će u datom momentu preovladati horizontom svakodnevne realnosti. Sećanje na mržnju održava plam ljubavi u čoveku, isto kao što i sećanje na smrt održava i podstiče život. Bez potencijala mržnje u sebi ne može se dotaknuti ni ideal ljubavi. Bez čestog prizvuka gluposti plamteći intelekt bi zamro, bez unutrašnje spoznaje onog šta možemo ne-biti, šta možemo ne-postati, ne bi smo nikad težili uzvišenim ciljevima života. I zato, prag preko kojeg moramo preći je objektivno shvatanje realnosti, ono šta ostavimo iza te realnosti je granica onoga što mi konstantno stvaramo u sebi, a ono iza te granice je trag kuda smo prošli, da bi smo stigli ovde gde se upravo nalazimo. Pogled u budućnost satkan je nadanjem, ne samo za bolje sutra, već za kontinuirano re-kreiranje samoga sebe, a obzirom da smo mi prozor u beskonačnost, šta nas može kompletno dovršiti, šta nas može ispuniti.

Onaj ko očekuje od ljubavi samo blaženo zadovoljstvo, bez neprijatnosti, bez neizvesnosti i primese ljudskog izgaranja u samoj ljubavi, udiše bol. Jer ljubav je nemoguće i zamisliti bez naizmenične igre patnje i zadovoljstva. Ljubav je najuzvišeniji, najkonkretniji dodir realnosti, jer čovek se najjače projektuje kroz emociju ljubavi, ona se kao takva manifestuje kroz sveopštu prizmu svega u svetu koji mi zapazamo.

Voleti ponekad je isto kao i živeti na momente, jer ljudski život iziskuje ljubav u svakom ispoljenom trenu. Realnost čovekova je konstantno ispunjena težnjom da voli. Elementarna ljubav prema sebi je poštovanje istine, kao tvorca života, u čijem se vrtlogu čovek nalazi kao jedan od pokretačkih točkova stvarnosti. Samo kroz sebe čovek može voleti i ostali svet, jer on je kanal koz koji prolazi sirovi svet slika, izlazeći iz njega rafinirano, kristalizovano, on vraća prirodi tu sliku u jednom dovršenom stepenu izgradnje. To preradjivanje sirove slike sveta je čisti koncentrat emotivnosti, odnosno proces usavršavanja duše čovekove.

Sadrzaj

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *