O DUŠI

Ceo svet je opsena duše, ceo svet jeste duša. Ona nije mirna i nepokretna, već vrlo pokretna, jer u tom pokretu i leži tajna mira, tišine i nepokreta. U srcu uragana duša nalazi totalni mir, u srži vulkana duša bdi o večnosti i o budnosti. A šta je budnost do svesnost o ne-budnosti, znači odvojenost od mrtvila nepostojanja. Budnost je ljubav, budnost je svet dešavanja u celokupnom prostoru i vremenu stvorenog. Vreme i prostor su odjek, eho – budnost duše. Ljubav je stvarnost. I mržnja je stvarnost, jer proizilazi iz ljubavi, prezir i pasivnost su stvarnost, sve što se manifestuje je budnost duše. Naša radjanja, život, naša umiranja i sva naša agonija o pronicanju u zonu zabranjenog je budnost nas samih, odnosno budnost duše.

Ako je sve ovo san, onda je i ideja o stvarnosti duše isto san. Opsena, čarolija nemogućeg je samo dokaz mogućeg i stvarnog. Duša je jedna i jedina, ali u večitom ciklusu isparavanja ona se obnavlja i regeneriše do samih kapi sopstvene odvojenosti od sebe same, da bi se iz daljine bolje ogledala u svom okeanu beskonačnosti. Mi smo te kapi, a naše emocije su krila koja odvedu tu kap duše dosta daleko od okeana, da bi se ona ogledala u vodi besmrtnosti.

Ništa se ne može uporediti sa dušom, jer sve i jeste ona. Kako se može čovek uporedjivati sa samim sobom, a da se ne podeli u dva čoveka. Tako je i sa dušom, ona ne treba da se ujedinjuje, jer to je njoj svojstveno i prirodno, jedništvo je neminovno, isto kao kada se kamen baci u vazduh, on mora pasti na zemlju. Sve što odlazi od nje, njoj se neizbežno vraća, jer to što se vraća je deo nje, to je ona. Duša mora da se otcepljuje i razdvaja od jedinstva, od sebe same, radi budnosti, jer samo tada njena budnost može da stvori ljubav, želju, miris života. Život je ljubav i ljubav je život, obe kategorije su proizvod istine koje drže dušu budnom.

Niko nema monopol nad dušom, svi smo žive duše i svi imamo pravo na sebe. Na pojam života reagujemo aktivno, jer sve je pokret, ne postoji nepokret ili apsolutna nulta tačka pasivnosti.

Život je opsesija koja se doživljava realno kroz stvarni ukus bola, neizvesnosti, nadanja, ushićenja, ljubavi i mnogo toga što čini svet čarolije i opsesije vrlo opipljivim i realnim. To su sveti principi duše, to je taj plam budnosti koji se nikada ne ugasi, držeći i podgrejavajući beskonačni okean tišine da se ne uspava.

Duša se ne može izmeriti, ali se može doživeti i sam taj doživljaj bi bio merna jedinica za onog, ili ono, što nju doživljava. Nije duša samo van čoveka, ona je i u čoveku, ona je taj čovek koji nehoteći hoće da živi. Živi zato što samo tada, u osnovi svih svojih bujanja, duša opipava sopstveno strujanje sebe same. Ko će čoveku garantovati da i drugi oko njega postoje i da sve ovo nije plod njegove imaginacije, ako on ne oseća tudje živote skoro isto kao svoj lični život. Govoriti o duši kao nečemu stranom, što postoji van čoveka, je prosto nemoguće, jer čovek, kao i sve ispoljeno, već je nerazdvojivo jedinstvo duše. I zato, duša se ne treba ujedinjavati da bi se stvorilo stanje ljubavi i budnosti, ona je već jedinstvo koje čovek treba prepoznati i prihvatiti kao takvo. O tom jedinstvu govori sve u prirodi. Čak i ratovi medjuljudski su otcepljenje od jedinstva, raskol i razjedinjenje celine radi ritmičkog pulsiranja i direktnog potvrdjivanja nje same. Cela priroda peva himnu o jedinstvu duše, jer ona se ogleda u svakoj pori sveopšteg ispoljavanja, jer to je ona, to je taj pokret nepokreta, to je taj mir nemira i to je ulica u kojoj sve priče počinju tamo gde kraj i ne postoji.

Sve su duše čiste, kao što se i sve zvezde neba vide kristalno u vedrim satima letnje noći. Duša se razjedinjuje u bezbroj tonova, koji su uskladjeni sa datom slikom života u celosti. Kao što se različiti zvučni tonovi uskladjeno čuju u melodiji koju čovek voli. Jer jedan ton sam po sebi ne nosi težinu sveukupne drame muzičkog koncepta. U jednoj simfoniji ima različitih tonova, čistih, prljavih, grubih i …. Sklad različitosti je harmonija stvarnosti.

Od samog početka postojanja čovek nosi sve prethodne nivoe evolucije u svome biću i zato mi imamo taj osećaj da smo uvek postojali i da ćemo uvek biti. Svaka duša je deo Božanskog i tome neizbežno i pripada. Ona zna gde je njena otadžbina, kao što mi znamo ko su nam majka i otac. Naša svest teži da bude svesna duše i kada to postigne tada mi počinjemo da živimo. Jer do tada smo samo egzistirali. Duša se obogaćuje ovozemaljskim iskustvima, večito se usavršava, jer mi svi smo, kao i sve u prirodi, delovi tog Bozanstva.

Duša ugadja telu sebe radi, jer sve što telo oseća to duša doživljava. Ljudskoj Duši će uvek nedostajati sopstveno ispunjenje, radi potrebe za beskonačnim usavršavanjem. Kružni put njene manifestacije izaziva večito varničenje (trenje) po samoj putanji sopstvenog kretanja. Ta varničenja su pokretački točkovi duše ljudske i dokaz njenog kretanja, njene gipkosti i njene namere da se uspenje na vrh, tačke savršenstva. Što znači da u samoj duši postoji nezadrživa želja za uspehom, a to je način njenog postojanja, jer njena želja za usavršavanjem je elementarna platforma za sva ostala ljudska stremljenja ka uspesima bilo koje vrste.

Za generalno stanje perfektnosti duše, postoji samo volja da se usavrši. Čak i najokoreliji kriminalci žele da budu najbolji u onome šta rade. Najveći razvratnici nastoje da budu nenadmašni u onome što su izabrali za svoj krajnji cilj uspeha. I u takvim situacijama duša nalazi svoj tok kretanja, izlazeći iz svake situacije kao pobednik u svetu sopstvenog uspeća. Ona ne treba da veruje u svoju besmrtnost, kao što to svest čovekova njemu nalaže, zna duša da je večna i zato ono što je za čovekovu svest tragično za nju je možda krajnje korisno. Zrak sunčeve svetlosti prodje kroz najprljavije predele kugle zemaljske, a ipak ostane neuprljan i čist, uvek se vraćajući svom izvornom Suncu.

Šta odvaja čoveka od ovog sveta jedinstva? Šta je to što stvara ego, osećaj ličnosti? Da li ovo malo kože, mesa i kostiju što, egzistirajući kao čovek, stvara ubedjenje o ličnom svojstvu. Šta je to kad boli, kad se pati, da li se to završava u čoveku ili putuje dalje – do nekog drugog, do sveta u kojem svi živimo svačije živote, a da toga i nismo svesni. Koliko puta moramo još da poželimo, da bi se uverili da postojimo? Koliko se puta još moramo čuditi da bi se uverili da smo to mi, a ne neko ili nešto drugo? Čudna je smeša čovek, kad mereći svet postavlja granice sopstvenoj dimenziji prostiranja. Ništa u njemu ne miruje i sve nalazi odjek u neiscrpnoj dubini njegove budnosti. I kad se ta budnost umanji, onda i on slabije postoji, kao čovek koji je svesan svoje duše.

Samo ispoljavanje manifestovanog je već dodir simetričnih krugova u entitetu duše. Svaki je čovek rodio samog sebe. Naše majke i naši očevi su naše želje da se rodimo, da postojimo i da iskoračimo u nepreglednost zamračenih svetlosti nas samih. Duša kontinuirano proizvodi sebe samu, kroz sav vidljivi i materijalni svet. Zato smo svi mi žive duše. Mi smo slobodni da volimo da bi smo živeli, i živimo da bi smo bili slobodni da volimo, ne po izboru misli, već po potrebi stvaranja sebe samih. Duh ništa ne može sputati, naprotiv, ono što nam se čini da sputava duh, zapravo je njegova kristalizacija. On se izoštrava kroz naše ljudske prepreke, uzdižući se uvek preko sopstvenih ljudskih zamisli o životu kao početne i krajnje tačke našeg razumevanja duše. Duhovni rast je neminovan u svakom ljudskom biću, kao uslov opstanka u celosti. Jer svaki pokušaj da se opstane, da se preživi i uz to doživi sve što je u paketu svih ljudskih karakteristika je ništa drugo, do duševno uzdignuće samo po sebi.

Ljubav je razjedinjenje, odvojenost duše od sebe same, da bi se ogledala u raznim vidovima ponovnog ujedinjenja. Mi smo svi jedno, tek kada se uzajamno volimo, kreiramo i prepoznamo ono drugo. Kad čovek voli drugu osobu, razjedinjuje se od sebe samog da bi se sjedinio, da bi stvorio novi etnitet bivstvovanja. Taj novi entitet je odlazak od sebe samog ka novoj zajedničkoj suštini postojanja. To ne znači da su se dvoje sjedinili u jedno, već da je jedno sjedinilo u dvoje.

Ni jedan ispoljeni oblik, bio on organske ili neorganske prirode, ne želi da promeni stanje u kome se trenutno nalazi. Kap vode se opire isparavanju, plam vatre tezi večitom izgaranju, a čovek od smrti beži. Sve forme u egzistenciji žele da zadrže pojam večnosti u svom materijalnom obliku. Jer, prisutnost univerzalne svesti je u svemu, a onim intuitivnim dodirom celokupna priroda oseća beskonačni protok apsolutne besmrtnosti. Taj odraz apsolutnog u nama, kojeg smo mi svesni, teži održavanju ličnog sopstva, baš radi te neraskidive saradnje izmedju onog trenutnog i onog večnog. Otuda čovek i ima predstavu o večnom i besmrtnom, jer on jeste odraz božanske svetlosti, on je sazveždje svih tajni pra-iskonskog dešavanja.

Sadrzaj

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *