O DIVLJENJU I OBOZAVANJU

Svi mi volimo da nam se drugi dive, da nas obožavaju, a onda mi te iste zavolimo, jer oni su ogledala u kojima volimo da se ogledamo. Interesantno je to kolika nesigurnost leži u svima nama, potreba da se osetimo u drugima, da se potvrdimo svojim postojanjem. Zašto? Da li je to zbog nesigurnosti, ili potvrde da dotaknemo istinu o sebi. Istina o sebi je da i drugi postoje, da nas drugi primaju u sebe, da nas drugi doživljavaju u potpunosti i na jedan pritajeni način žive nas život kao svoj sopstveni. Nije isto diviti se nečemu i voleti nešto. Jer ljubav je impuls, refleks, nasušna potreba čovekova, bez koje čovek niti može da opstane, niti može da živi. Čovek mora da voli, nema drugog izbora, jer živeti znači voleti. Ljubav za životom je elementarna, pokretacka snaga ljudske stvarnosti. Diviti se, to je nešto što mi izabiramo, odlučujemo, vagamo i prilagodjavamo našim ličnim potrebama i interesima. Svi ljudi vole više da im se drugi dive, da ih obožavaju nego da oni sami obožavaju druge. Ljudi se više dive stvarima, životinjama nego drugim ljudima. Obožavati nešto je potreba, ali koja se može kontrolisati, usmeravati i konačno prilagodjavati realnosti naših osećaja.

Čovek ne može da se divi stvarima koje ne poznaje, koje ne oseća, sa kojima nije u stalnoj kosmičkoj vezi. Recimo, da li se možemo diviti smislu slobode, ili osobi za koju smatramao da je slobodna. Da li se divimo junaku, ili osobini hrabrosti samoj po sebi? Jer ako obožavamo junaka a ne odajemo počast i “junaštvu” nismo ništa naučili od te osobine, od njene drevne izvorne namene, od slike koja se ispoljava u naš ljudski život kao deo nas. Skup svih osobina, kategorija, suptilnosti i naklonosti koje čovek misli da poseduje, u krajnjem slučaju za koje misli da on sam proizvodi, to je koncentrat čovekov, sadržaj onoga što čini čoveka-čovekom.

Još nismo shvatili da je princip “junaštva” odredjen osećajem u samom čoveku, motivom i uzrokom odraza te kategorije u čoveku. Svako može, ako bude znao kako, da otvori vrata ormara u kojem su obešene sve ljudske osobine, da uzme ono što mu treba i kada mu treba. Ali svaka zloupotreba, svaka primena bez krajnje i pravilne upotrebe tih karakteristika koje krase čoveka, kažnjava se njihovim negativnim ispoljenjem u realnost tog istog čoveka. Znači, ako je junaštvo zloupotrebljeno, nije usmereno pravilno, ono prerasta u zločin, tiraniju, odražavajući se destruktivno na društvo, a i na samog izvršioca, odnosno nosioca te osobine. Ako “junaštvo” odvojimo od subjekta njegove manifestacije, shvatićemo da svako može da bude junak ako se nadje u poziciji junakovoj. Jer sve zavisi gde smo postavljeni u bivstvu, kako smo se namestili i koji broj nosimo u ruci. Odnosno koji smo po redu da postanemo to, čemu se divimo.

Čovek će biti onoliki koliko se bude divio stvarima oko sebe i u sebi. Sve čemu se čovek divi vuče korene iz iskonske budnosti njegove duše, iz srži sveopšte kreativnosti. Potreba da se divimo nečemu ili nekome je osnovni inspirativni element za ličnom kreativnošću. Izražena potreba da nam se drugi dive je potreba za ličnim dokazivanjem, a to je nedostatak i neispunjenost sebe ličnim sopstvom. Čovek hoće da se divi zato što se tada stvara potencijal sreće, stanje duha koje uzvisuje i prosvećuje. Takvo jedno stanje duha bliži čoveka njegovoj suštinskoj nameni, njegovom krajnjem posvećenju i priprema ga da shvati prisutnost božanstva u svemu ostalom ispoljenom.

Treba se diviti obično i stalno, baš onako jednostavno, ne zbog krajnjeg interesa, da bi smo zadobili materijalno bogatstvo, već da bi se duševno obogatili, jer to je uzvišeni nivo stanja, posebno, osvetljeno mesto u univerzumu. Mi imamo potencijal, snagu da postajemo ljudi – zreli u božanskoj niti, koja raste sa našim raštom i koja pada sa našim padom, ali pad je samo u slučaju degradiranog stanja ljudske svesti kao neminovni princip života. Niko ne može da potroši sebe do istrebljenja, do one ništavne tačke nestajanja. I svaki put kad nam se učini da smo sebe previše potrosili, dali se drugima za druge i zbog drugih, ili se potrošili zbog ideje bilo koje vrste, mi smo zapravo investirali u sebe. Utkali smo u tkivo čovečanstva još jedan trag po čijem će otisku neke buduće generacije pronaći put koji nikuda ne vodi, a svugde stiže. Otuda, svako davanje sebe u svet je dobitak. I zato diviti se nečemu drugome je investicija koja se vraća nama, to je svetlost koja osvetli sobe naše sumnje, toplina koja unese radost, nadu, i smisao života dovede do najudaljenijih kutaka ljudske duše. To je čarolija koja budi uspavane predele duše, poziva na veselje, na proslavu, na totalnu probudjenost i svesnost sebe samog.

Prostak se divi sebi spolja i onome šta je kao čovek postigao u životu. Meri se i uporedjuje sa drugima. Prosvećen čovek se divi božanstvu u sebi i u drugima, divi se sopstvenoj duši koja je i u svemu ostalom. Prostak ne traži smisao života u sebi, već u stvarima sa kojima je okružen, sa kojima se identifikovao i za koje smatra da će ga proslaviti u društvu. On traži slavu zbog sebe, dok plemenit čovek ne traži slavu, za njega postoji samo jedna istina, samo jedan čovek, samo jedno načelo života. I zato, prosvećen je i posvećen, dubok i mudar, širok i tolerantan. Plemenit umire da bi se konstantno radjao, prostak živi da bi umirao. Prosvećen čovek ne veruje u smrt celog čoveka, a ceo čovek je svo čovečanstvo. Divi se sebi, jer živi tog celog čoveka svim svojim ljudskim bićem, celim sobom. Plemenit se ne boji da će se ugasiti plam života, jer život je neuništiva iskra budnosti univerzalne duše.

Čovek ne treba da traži razlog da bi obožavao nešto, razlozi su u njemu, razlog je on sam, njegov život i sve ono što taj život sačinjava. Osećaj divljenja ili osećaj za lepim proizilazi iz potrage za srećom, za krajnjim ljudskim zadovoljstvom koje se materijalizuje kroz iskustvo duševnog obogaćivanja. Biti duševno bogat znači biti budan, svestan, prosvećen i u krajnjem slučaju duhovno moćan da se prilagodi ovozemaljskom životu, a istovremeno duhom težiti svom izvornom poreklu. Potraga za srećom je čovekov pokušaj da anulira, umanji iskonski strah u sebi, koji mu je dat radi sigurnosti, radi očuvanja samog života u čoveku. Povezanost svih ljudskih osobina je osnova, neophodnost za izgradjivanje celokupnog smisla slike sveta koju čovek doživljava.

Imati potrebu za obožavanjem sveta i svih njegovih promena je poistovećenje sa univerzalnim Ja, sa onim celim čovekom koji se doživi samo na mahove, na momenat, ali i to je dovoljno da se delimično shvati smisao našeg ljudskog hoda, naše ljudske čeznje da osetimo celog “čoveka” u sebi. Priroda nudi sve što čoveku treba, on ne treba da traži utehu, niti treba da beži od sebe da bi pronikao u suštinu istine. Čovek treba da bude tamo gde je, da prihvati to što jeste i da mirnim i marljivim radom, od materijala sa kojim raspolaže, napravi najdublju i najuzvišeniju kreaciju života. Divimo se, jer hoćemo da se dešavamo, da se uspinjemo, da svetlimo kroz zgusnuti mrak zablude, hoćemo da usavršimo sebe. Zašto se vraćati iskonskom kad smo već u njemu? Iskonsko je sada i onda, tamo i ovamo, gore i dole, sve je iskonsko, ali nije sve u potpunosti svesno prisustva iskona. I zato se svet i usavršava. da bi sa vremenom i sve ostalo postalo svesno tog univerzalnog Ja, što struji kroz ptice, kroz zrno peska, sunčev zrak, kretanje morskih talasa, što huče i govore o velelepnoj kreaciji božanskog.

Otudjujemo se i usamljujemo, bežimo od leptira, plašimo se dugih noćnih šetnji, zaziremo od jake mesečeve svetlosti, hoćemo istinu, a sklanjamo se od nje, obmanjujemo sopstveno ubedjenje, rušimo smisao učitelja u nama. Pozivamo se na učitelja da bi ga smoždili, skupljamo znanje da bi se dokazali, živimo da bi smo se ispunili mrakom, da bi smo progutali smrt. Ironično je biće smrtni čovek. Samo besmrtno biće može biti svesno besmrtnosti, samo luča svetosti zna svoje poreklo, svoju otadžbinu, svoju pravu postojanost.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *