O BOGU

Ko može biti veći učitelj od drevne smelosti svetlih luča, ko može prizvati veći zrak u nama, nego spoznaja žarkog izvora? Svaki je čovek spasen već svojim radjanjem, svojim suvim postojanjem, jer on je smer budnog oka krilatog, on je vizija vrhunske misli svevišnje. Ni jedna se senka ne može diviti više sebi nego onome što nju čini, ni jedan se trag u peščanoj uvali ne može nazvati jedinstvenim, a da ne prizna stopalo koje ga je napravilo, ni jedan se čovek ne može nazvati svetlim bićem, a da ne prizna vrtlog brilijantnog izvora u sebi. Kakvo slovo, koja reč može ukazati na pravi put čoveku? U teskim okovima zablude  radjaju se učionice, učitelji, škole, čuje se školsko zvono koje podseća na crkveno opelo, na andjele, na put istine koji teče kroz nas.

Nikakve zadatke nećemo pozavršavati ako ne otkinemo deo sebe, deo mesa, odakle će poteći crvena krv duše, psihe, sujete, one obične ljudske znatiželje koja pomaže, uzdiže i prosvetljuje spasilačku misao u nama. Jer, da pogibija ne prati spasenje, zar bi smo znali za prolećnu igru mirisa i za neobičnu zabavu života? Kuda se kreću svi ti osećaji koji kipte u nama i pozivaju misao na usavršavanje? Da, osećaji su kolevka svemu, ali istovremeno i poslednja reč u izgovorenoj drami budjenja. Nikakva ljubav se ne može izmeriti rasponom ličnog ega, ona ima mnogo veću dimenziju, njena širina je put lične žrtve, njena je dubina most samoodricanja i njen je smisao urezan u dubokoj čeznji za srećom.

Tražimo čvrsto stanje istine pružajući ruke prema praznini, prema nedogledu, prema pamučnoj oazi nestvarnog, a ona se nalazi u stisnutoj šaci mogućeg. U našem lancu sputavanja, u probušenim vizijama stvarnosti, u otrcanim pesničkim frazama, u čeljustima agresije i nežnosti izazvanoj ogromnim strahom od nečeg što je jače od nas. Bog, Bivstvo, Istina, odlike su jednog istog. To se ne treba tražiti, niti tumačiti, već samo živeti, doživljavati i udisati začaranu prašinu  spoznaje o postanku ljudskog opštenja sa čvrstom suptilnošću iskona. Hoćemo da se smejemo, da postojimo srećni, velliki, besmrtni, a strah nas je žrtvovati se za sopstveno Ja, pa kako ćemo onda dati kap svoje krvi za istinu koju samo naslućujemo, koja nije drvo, kamen, koja je sve i svugde, ali je ne vidimo, niti je možemo  opipati, već samo čulom osećaja dodirnuti? 

Sve je omamljenost, život sam po sebi je omamljenost. Čovek ne živi zato što on to izrazito želi, već zato što to nalaže genetski program njegovog bića, mehanička harmonija celosti zahteva njegovu prisutnost i izuzetnu budnost njegovih čula. Čarolija života potvrdjuje ljudsko učestvovanje u životu, drži slobodu duha na nivou svesnosti, individualne budnosti u kolosalnom krugu univerzalnog osećaja. Čovek je kao tanki snop svetlosti, a bivstvo je kao sunce. I što je sunce svetlije i tanki snop  svetlosti je jači. Ne može se ukrasti svetlost od sunca, može se samo maksimalno iskoristiti svetlosna energija, možemo se okupati u njoj, ugrejati se njenom toplotom, medjutim, esencionalnost svetlosti, nit koja je povezuje sa svetom će se uvek vraćati svom izvornom suncu. Naša budnost, osećaj pripadnosti univerzalnom, ceo materijalni svet je svetlost kojim bivstvo zrači, sjaji kroz sve stvoreno, sve dovršeno, bivajući  stalno u jeku prolećnog bujanja i obnavljanja sopstvene budnosti.

Ponosan je čovek na svoje delo i naziva ga svojom kreacijom, svojom ličnom umotvorinom, zaboravljajući pri tome da je i on sam proizvod nečijeg dela, kondezovana misao nečije ideje. Zanemimo pred činjenicom kada saznamo da postoji autoritet iznad ovog čovekovog zakona. Mimo svih gradjanskih, društvenih prava i pravila nalazi se nemi zakon prirodne ravnoteže. Snaga koja ograničava našu individualnu slobodu i naš hir čoveka pomera i potiskuje u traumatične prostore nevažnog, kreirajući istovremeno sjaj u nama, podiže važnost naše egzistencije na visinu bogova. Čovek, Bog, ili je sve otudjeno od nas radi lakšeg dodira, radi sigurnijeg osećaja sopstvenih života, i na kraju, radi održavanja kolektivne mreže čovečanstava  na nivou čovekove moći razumevanja.

Koliko bogova toliko ljudi, svi nosimo sliku sveta na svoj specifičan, jedinstven način. Čak i u samom čoveku, ta se krhka, staklena slika, konstantno menja, doteruje, ulepšava, odnosno prilagodjava ljudskoj lelujavoj realnosti. Svi mi osećamo prisutnost i budnost Boga u sebi. Svi znamo da taj glas istine odzvanja našom tajanstvenom zebnjom, našim pijanim zanosom za sutrašnje osvanuće i za životom u jučerašnjici. Glas koji nas čini mogućim, svesnim sebe, misao koja krepko pothranjuje nadu o izvitoperenoj iluziji moralnosti, živi snovi o sećanju na izgubljeni raj, koji nikada i nismo imali, a koji je uvek ovde i sada. Otudjeni osećaj pakla, jer svaki čovek za sebe misli, kako drugi trebaju ići u pakao uvek pre njega.

Kakav bi smisao imao ovaj svet da je bivstvo odvojeno od ovozemaljske drame, od slatkih ispunjenja, od potrebnih ogovaranja, od užitka u hrani, seksu, od čeznje da se ostvari uzvišeno Ja i od neophodnosti za dodirivanjem te nebeske niti, jer svest o bivstvu se nalazi u nama. Budnost znači biti poistovećen sa samim Bogom, osećati krvotok bivstva, osećati bivstvo u sebi, biti bivstvo. Čovek ima zaborav svoje iskonske postojanosti, besmrtnosti, ali u tome i jeste draz ove čarolije, to je taj rizik koji čini ovaj svet stvarnim, koji ga čini uzvišenim, to je taj svet u kome se okupala duša svevišnja i koji drži nju budnom, uvek živom i besmrtnom. Bivstvo se ispoljava, kroz stvarni svet iluzija, kroz bol, kroz patnju, kroz strepnju, neizvesnost, i ovo malo sreće što uzdiže moral koji nije izmišljen, koji je stvaran i do samih vrata nas samih.

Ovaj život nije apokaliptičan, niti je negativna strana bivstva, nije pakao, ni noćna mora, već fantastično kreirano stanje blaženstva apsolutne simetrije, dramatično uzvišene harmonije. Ovaj život nije jedini koji duša pamti, koji bivstvo oseća, oseća ga zato i postoji kao život, zato i smisao traži sopstveni samisao, zato gorući plam individualnog života teži svojoj krajnjoj tački savršenstva, svojoj namenskoj funkciji života.

Mi živimo ne samo jedni pored drugih, već jedni u drugima i nemamo potrebe da se dodirujmo, već da se odlepljujemo, odvajamo jedni od drugih radi konkretnijeg doživljaja samoga života. Jer, mi smo jedno i svi osećamo to jedinstvo u jednom, svi ga doživljavamo na svoj sopstveni, univerzalni način. Dotičemo se i te kako, ne samo misaono ili duševno, već i klasično, bukvalno fizički mi smo ispoljeni na jednom platnu koje nas sve povezuje. Normalno, neki to osećaju, jer žele da to tako bude, drugi ne, jer ne žele da to tako vide, treći ni jedno ni drugo. Sve je dato našoj individualnoj slobodi da odluči, da se životu prilagodi, jer to mora tako i biti. U tom začaranom vrtlogu imaginarne stvarnosti kreiraju se čari života, u toj riznici različitosti, u toj šarolikoj lepezi mišljenja, izvire originalni koncept božanstvenih sokova života. Taj živi nektar, ta pokretačka snaga čoveka i svega već poznatog, je sila bivstva kojoj svi pripadamo, u kojoj se svi radjamo, i radjamo, i radjamo…

Život nikako nije degradirano, negativno, zatvoreno stanje bivstva. Život će biti upravo onakav kako ga mi budemo doživljavali i tumačili, svako prema svojoj sopstvenoj moći zapazanja. Za mnoge je život pakleno stanje uma, gorući očaj duše, medjutim ta stavka za druge menja lik stvarnosti i transformiše život u velelepnu gradjevinu koja raste, koja izbija iz baruštine zabluda, iz maglovitog močvarskog shvatanja stvari u sjajno stanje samo jednom vidjenog, samo jednom doživljenog života. Jer kako bi smo išta uopšte tumačili da život ne teče kroz nas, da nismo degradirani i u krajnjem slučaju postali živi osećaj, baza podataka, centralno stanje univerzalne prizme svega stvorenog? Magičnost slučaja, gde se god pomerimo tamo je centar, srediste, žiža blaženstva i tišine, gde god pogledamo tamo su rajski cvetovi obučeni u savršene kostime raznolikosti, mirisne bašte ljudskih isparavanja koje se slivaju u samo jedan zvuk, u samo jednu harmoniju zvanu ŽIVOT. Svaka kap kiše ima osećaj individualnosti dok pada, dok ne dotakne površinu okeana, a onda?

Čovek nije kopija života, on je život, biće koje je nastalo iz života i zbog života. Biće je prolazno, život je večan. Svest o životu je večna, jer ljudski život je isparavanje Bivstva, od čije se pare stvaramo mi, u kapljice života, koje će se eventualno, kružnim putem, opet sjediniti sa izvornim okeanom. Život je budno stanje duše, raskalašna himna pojednica, pokret ideja i kotrljajuća misao beskraja, koja je uvek u procesu nadogradnje. Zahvaljujući životu biće zna da oseća, pati, želi, veseli se i žudi. Bivstvo postoji u svim oblicima ispoljenog života. Priroda diše životom, sve ima odjek večnog u sebi, jer život je večno bujanje univerzalne Duše i to ne u apstraktnoj formi, već u realnoj iluziji čovekovoj. Suvi minerali, zanjihane grane drveta, pokošena letnja, zelena, trava, svaki kamen u prirodi, nosi pečat života. Sve što traje i egzistira u vremenu prolaznosti ima život sazdan od kondezovane energije bivstva u živom plamu budnosti. 

Govoriti o životu je isto što i govoriti o Bogu. Govoriti o ljudima, životinjama, predmetima u prirodi, a ne setiti se generalnog kreatora je nepojmivoČak i da je taj  kreator puka SLUČAJNOST, trebamo ga priznati kao kreatora, jer mi jesmo posledica kreativnosti, ceo svet je posledica kreativnosti. Ništa u prirodi nije nezavisno, izolovano od univerzalne, energetske povezanosti svega. Sve i svi zavise jedni od drugih. Da li se može reči za život da je slučajnost, ili je to samo eho onog pravog pojma vrhunske tačke postojanja? Slučajnost su izmislili ljudi da bi opravdali svoj horizont neznanja i ograničenosti. Ni jedan elektron u atomu nije slučajno postavljen, niti jedna zvezda slučajno sija. Ništa nije slučajno, sve je matematička preciznost i jednačina namernog.  Matematiku smo izvukli iz prirode, biologiju smo spoznali kroz prirodu, svo raspoloživo znanje čovečanstva postigli smo koristeći prirodu i njen rad. U svemu se nalazi  prisustvo uzvišene inteligencije, sazvezdje kreativnosti, kompleksna vizija sveta i čovek, koji je oličenje te velelepne slike sveta, koja se ogleda u njemu, u njegovom delu, u njegovoj namenskoj funkciji i ulozi čoveka. Ograničeno znanje,  prilagodjeno slučaju, sputava čoveka da se još dublje otkrije i konkretnije usavršava svoje biće. Čovek ne veruje uzvišenoj inteligenciji koju vidi, ograničio se u slučaju i sada teze dopire do istine. Teže prepoznaje duh u sebi, jer duh nije posledica slučaja, već proizvod NAMERE. 

Čovek se kontinuirno radja i proizvodi u svome biću od sveopšteg materijala koji je, u stvari, njegovo vlasništvo, samo on toga nije svestan. U svakom dolazećem momentu on je veći, savršeniji, noviji, obuzdaniji, ljubavniji i mirniji, jer otkriva sebe samoga, a to se zove radjanje u rodjenom,  u već stvorenom. Sila koja prosipa varnice života, kao vulkan kada  počne sipati varnice lave iz sebe, je haos stvoren radi sklada, asimetrija radi simetrije, fenomenalni protok nestvarnog i iluzije radi stvarnog i opipljivog. To neizmenično došaptavanje dobra i zla stvara senzaciju straha i hrabrosti kao spektakularni lavirint života i smrti, koji kreira smisao o istini i saznanje o beskonačnom u nama samima.

Doživljaj konstantnog radjanja u neizbežnom umiranju ravan je dubini realnosti svega što postoji. Sve je uklopljeno u sastavni materijal već doživljene slike sveta. Smrt je paradoksalna varnica plamu života i ona uranja u život čovekov, crpeći iz njega maksimalnu budnost prema svemu izgradjenom. Život je bol, život je ljubav, Bog je život, Bog je tvorac svega, Bog je tvorac smrti, sve su to varijacije opšteg pojma univerzalnog u individualnom egu postojećeg. Haos, taj čudni govor simetrije, poravnjivač nejednakog i uskladjeni utemljivač pokreta, glavni je i jedini smisao budnosti svega postojećeg. Život bez ljubavi ne može da opstane, niti bol bez ideje umiranja može da postoji. Koliko patnje sadrži ljubav u haotičnom vrenju neizvesnosti da bi se ispoljila kao ljubav? Sa kakvim strahovima mi koračamo kroz pozornicu života i koliko sputanih, potisnutih i skrivenih želja nosimo u sebi? Nije haos krajnje uništenje svega, već zaokruženje jednog i početak drugog entiteta egzistencije, koji je samo nastavak onog predjašnjeg. Vrhunska tačka promene proizilazi iz nereda, iz haosa. Jer pokret bilo koje vrste je kulminativno stanje istog, odnosno zasićenost jednog i početak drugog.

Ljudi bi prihvatili i najmizernije stanje života samo da su večni, u ovoj ljudskoj koži, u ovozemaljskoj prolaznosti. Jer sama pomisao na smrt kreira stanje grčevitog nereda u duši, čiji nerazumljivi prizvuk stvarnosti ne daje garanciju budnom ljudskom razumu o nastavku i o produženoj egzistenciji univerzalnog života. Ali duša zna za svoju besmrtnost, negira ljudskom razumu ubedjenje o prolaznosti i uliva nadu o pripadnosti sveopštem smislu života kroz uzvišeni ideala vere u Boga. To su vrata kroz koja se mora proći punim srcem, bez sumnje, bez prigovora, jer pitanje i smisao egzistencije leži u tajni o smrti, kao inicijalnom pokretaču smele reke života.

Mi živimo smrt svakim danom, mi umiremo svake sekunde, da bi se ponovo rodili u sledećem momenu. Jer svako novo saznanje je prosvećenje i čini čoveka novom ličnošću. Kolektivna svest je zbir svih naših nadanja, naša uteha, naša početna i krajnja uobrazilja života. Niko se ne završava u smrti, smrt je most izmedju dva krila svesti: naše individualne svesti i one kolektivne svesti. Taj prelazak individualne svesti u ogromni okean uzvišene svesti mi nazivamo smrt. Ali tada mi više nismo kap vode u čaši, već postajemo ogromni okean u vrtlogu beskonačnih mogućnosti. Ništa se ne radja ni iz čega, “ništa” ne može proizvesti nešto, niti smrt može roditi život, samo život može kreirati život i samo svetlost može osvetliti mrak.

Mnogi ljudi smatraju telo svojom tamnicom. Svako ugadjanje svome telu je jedan stepen telesne zavisnosti, a istovremeno i vid duševnog zadovoljstva. Znanje o zadovoljstvu i patnji ne nalazi se u telu, već u osećaju, koji kao plam sveće izgara u telu čovekovom, proizvodeći plam osećajnosti koji svetli saznanjem o sopstvenoj budnosti. Čovek se rodio iz života i umire u radjanju. Smrt ne postoji, postoji gašenje plama individualne osećajnosti zbog potrošenog tela, ali jedna sveća može upaliti hiljadu drugih, tako da se plam osećajnosti nastavlja kroz druge sveće. Potreba potvrde za životom ne dolazi od straha da ćemo umreti, već od zebnje da se nećemo roditi, da nećemo svevišnji svetliti, da se nećemo ljudski uzdignuti do onih drevnih vrhova istine. A roditi se ne znači da ćemo imaginarno živeti, već da ćemo realno osećati, istinski doživljavati i učestvovati u svetu potvrdjenih kreativnosti. Jer sve dok nam treba potvrda za životom, znači da smo imaginarni i da postoji mogućnost da se svakog časa ugasimo. Strah da će se taj san prekinuti, da se naša emotivnost neće neprekidno projektovati, da se mi nećemo konstantno radjati sa novim momentima, je opravdana nega, briga za svoje telo kao krajnjim i jedinim utočistem našega života, ovde i sada. Jer telo je hram našoj duši, dok je duša otadžbina našoj ljudskoj svesti.

Život se ne gasi, već se svesnost nosioca života topi, nestala je kap kiše, ali okean je postao veći, ugasi se plam sveće, ali plam vatre u šumi postade veći. Život ne umire, već se to čovek troši. Ne možemo zaustaviti ni jedan delić sekunde, a hoćemo da postavimo granice beskraju. Ne možemo  u potpunosti da doživimo sebe, a hoćemo da živimo tudje živote, hoćemo da proniknemo u tajnu umiranja, a smisao života još nismo shvatili. Božanstveno robujemo ličnom ubedjenju, jer to nam je uteha od nemoći da spoznamo sopstveni prozor u  beskonačnosat.

Verujemo dakle živimo ili živimo znači da verujemo. Bog u čoveku ili čovek u BoguZatajimo  pred stegom osećajnosti kad nemoćno pokušavamo da odgonetnemo, ko kome više treba: Mi  životu ili život nama, ili sve to radi istine koristi Bogu? A on je u nama, boravi suptilno, izražava se kroz pokret našega bića, kroz isparavanje života, kroz udisanje naše smrti, jer mi udišemo smrt koja nam daje večni smisao postojanja. Bog to je čovek, sa svim svojim karakteristikama, sa svim svojim slabostima i snagom u veru i život. Ta superiornost intelekta, govor prirode, šuštanje jesenjeg lišća, lavež pasa, zebnja divljine da ne postane pitoma, strah da ne umremo gladni, čeznja za srećom, sve su to atributi uzvišenog intelekta koji se konstatno usavršava, obnavlja kroz žubor univerzalne svesti o životu.

Svi su ljudi manja božanstva, jer medju sobom su ljudi braća i na to nam ukazuje uzajamna razmena energije koja se stalno dešava u medju ljudskim odnosima. Bez te energetske povezanosti čovek kao individua ne bi moga da opstane. Čak i tamo gde ti odnosi nisu direktni, energetski fluid se dešava mimo ljudske svesti ili volje. Svi smo deca jednog zajedničkog tvorca i svi mi nosimo deo njega u sebi, neko više neko manje, ali u principu postojanost čovekova je neminovna manifestacija Boga. Ovo što vidimo, što čulom jasnog razuma neizbežno razumemo i osećamo, je delo uzvišene misli vrlo vidljive inteligencije. Intelekta koji se ne skriva i ne radi iz tajnosti, već je uklesan u svaku poru svega očiglednog. Čovek ne mora da se napreže da bi video trag sveopšte misli koja boravi u svemu. Ta inteligencija je opipljiva i nalazi se u samom čoveku, u korenu njegove esencionalnosti, ona odredjuje odnos stvari u prirodi, poravnavajući njihov energetski tok kretanja. U pokretu svetlosti, u stvaranju svega živog jeste savršena harmonija simetrije i elementarni razlog života u celosti. 

Bog nije tajna, naprotiv, njegov je rukopis u sveopštoj kompoziciji ove kosmičke filharmonije. Nije bitno da li čovek to vidi i da li će on verovati u Boga. Jer nije važno da li sveća veruje u svoga tvorca, bitno je da ona svetli, bitno je da čovek postoji, da oseća i da  veruje u plam života. Čovek je u službi života, jer čovek i jeste životKada čovek voli tada zna da i živi verujući u mogućnost čuda, jer ljubav je čudo samo po sebi. Verovati, znači priznati vlast i autoritet nekoga ili nečega, čija je snaga iznad ljudskih mogućnosti. Čovek se uzdiže na visinu onog čemu se duša divi, a duša se ogleda u sopstvenom liku kreativnosti – čovek je posledica njene kreativnosti.

Ne trebaju čoveku čuda da bi poverovao u Boga, čoveku treba Bog da bi poverovao u čuda, odnosno u samoga sebe. Čoveku treba sjaj sopstvene iskre budnosti da bi poverovao u plam života. Ne traži čovek Boga samo da bi u njega poverovao, već da bi se uverio da plam njegovog života pripada tom beskonačnom ognju, toj uvek gorućoj ideji besmrtnosti. Čežnja da se voli dolazi iz neophodnosti vere u život, za dodirom večnog sna u nama, za izgradnjom stubova po kojima će se uznositi andjeli ljubavi i po kojima će hodati prinčevi svetlosti. Sva suština čovekovog bića zna da iza ove brilijantne manifestacije života stoji kreator, kao beskonačni izvor stvarnosti, koji svojim sfernim kruženjem izgradjuje osnovnu platformu života, dovodeći je do maksimalne tačke lične potvrde savršenstva. Čovek ne treba da traži Boga, jer on sam je već jedno manje božanstvo, Bog se našao u njemu, tu boravi od samog početka. Niti čovek treba da veruje u Boga, jer to bi značilo da nije siguran da Kreator stoji iza svega ovoga. Ne, čovek treba samo da voli ono za šta u svom biću zna da je neoboriv dokaz života i da je život svemogući princip sile koji se konstantno usavršava kao pobeda vrhunske tačke kreativnosti. 

Voleti Boga iz straha je licimerje, voleti boga iz ljubavi (nasušne potrebe) je ravno blaženstvu, jer  tada se, osim sopstvenog života, voli i poštuje život svih drugih. Kako je opasno verovati da je naš Bog jedini Bog, jer svaki čovek ima koncepciju svog Boga, a mi se svi toliko razlikujemo. Crkva je uvek tamo gde mi želimo da ona bude, jer mi smo hramovi toj iskri božanstva,  mi smo ta iskra. Sve svete knjige su u nama, svuda u univerzumu je pečat njihove prisutnosti, trag stvarnosti života izbija iz dubine misli na površinu svega stvorenog. Taj univezalni jezik bivstva, nit koja veže reku života kolektivnim strujanjem mogućeg, je čarolija naše bitnosti, opipljivo jezgro ove ljudske drame. Bog se ne treba tražiti već živeti, udisati, spavati, pevati, jesti i konstantno doživljavati ovim ljudskim, običnim željama, jer svest o Bogu je uvek prisutna u nama. Saznanje o sopstvenom životu je najupečatljivija vizija Boga. Samo kroz svesnost sopstvenog življenja u Bogu, čovek može realno da opipa, odnosno doživi i tudje živote kao i svoj lični život.

Sve istine svetih knjiga su sabijene u ispoljenom ljudskom delu, u osećaju i ljubavi prema istini, prema elementarnom saznanju da čovek nije sam i da sve što radi, radi u ime uzvišenog i krajnjeg dobra čovečanstva u celosti. Religija treba da bude vera u dobro, ali da bi se to ispunilo mora se prihvatiti i zlo, ona tamna strana u nama, kao saradnik preko koga se dobro mora ispoljiti, odnosno izgraditi do sopstvenog savršenstva. Lako je reći: ja verujem u Boga, misleći da sa tim mi opravdavamo svu svoju nenamernu ili namernu grubost prema svetu, radi lakšeg održavanja nas samih. Grub je čovek prema samom sebi, jer ne zna da kada je okrenut samo sebi liči na čoveka koji u mraku pali lampu, a pokriva oči rukama.  Sve što se radi u lično ime i sve što se stvara sebe radi nema svetog primanja u trajnim porama čovečanstva. 

Čovek je sposoban da kroz osećaj ostvari razvoj i napredak svog duha, oplemenjujući svoju svest, obogaćujući je novim sadržajima, da bi je takvu vratio nazad Tvorcu. Zašto i kuda taj obogaćeni duh ide, koja je njegova krajnja misija? Besprekorno izgradjivanje  tog očiglednog vladajućeg intelekta, u kojem smo mi deo njegove svesti, stvara fenomenalni sklad, simetriju svega postojećeg. U tom usponu genijalnosti nalazi se trijumfalna formula naše lične moći da volimo, da se divimo, da kroz jednostavno iskustvo običnog čoveka ugodimo  savršenstvu baš na način na koji se ono manifestuje. Duševno obogaćivanje, koje uspavana svest tumači kao materijalno bogaćenje, je sopstveni duh koji, kada sakupi sva moguća iskustva jednog trenutka, postaje identičan božanskom, jer božansko se konstantno potvrdjuje kroz čoveka, zato je duša budna i svesna sebe kroz svakodnevno ljudsko iskustvo. 

Istina je proizvod vremena, okruženja i okolnosti. Postoji istina koju mi stvaramo, ali u saglasnosti sa istinom koja  stvara nas. Postoji samo jedna i jedina istina, ali mišljenja o njoj su beskonačna, jer istina kao pojam stvarnosti je majka svega postojećeg, a sve stvoreno su atributi njene manifestacije, koji su uvek u fazi pokreta, promena i adaptacije u datom momentu. Moć da čovek stalno doživljava sebe novim je dokaz da se i istina menja, ali u saglasnosti sa opštim pojmom života. Ona je promenljiva i zato je sklona usavršavanju, ali uvek zadržava entitet samo jedne supstanceZato je i mi doživljavamo različito, misleći da je to neka druga istina. Jer kad bi bilo više istina, bilo bi i više bogova, medjutim samo je jedan Bog za sve nas. 

Nema loših ljudi, jer kad bi bilo loših ljudi bilo bi lošeg života i loše ljubavi i lošeg vazduha i konačno – bio bi i Bog loš. Ima samo onih koje mi doživljavamo lošim ljudima, koji nisu u saglasnosti sa našim očekivanjima, jer ne odgovaraju našim ljudskim interesima. Svi su ljudi po prirodi dobra stvorenja, ali nesigurnost, strah koji radja zebnju od nepoznatog, strah od stranca kojeg nosimo u sebi, zebnja od sveta u kojem postojimo, sve nas to čini da branimo načela istine koju mi razumemo i tumačimo kao fundamentalnu svetinju golog život

Nesigurnim glasom izgovaramo reči koje nisu naše, ništa nije naše, samo su dela ova ljudska, kojima ni uzroke ne tumačimo pravilno, eho našega puta kroz svet kojem se istovremeno divimo, preziremo i svetimo, jer osveta je slatka nadoknada za Boga kojeg zaboravimo na momenat, kad se ne setimo sebe onda prizivamo druge, zamenjujemo svoj lik sa likovima koje poznajemo, ili koje možemo da izmislimo u nedostatku sebe. Najveće skrnavljenje istine je kada čovek povredi život, namerno, smišljeno i bez trunke kajanja i simpatije uživa u bolu života, ne znajući da je to njegov sopstveni bol, a to je posledica neznanja.

Život je Bog, odnosno krajnja ispoljenost Bivstva, tj. Boga. Čovek je predstavnik života, ali mrtav čovek nije život, jer čovek je živa duša, a živa duša je pejzaž bivstva, odsjaj njegovog lika. Medjutim i u mrtvom čoveku postoji jedna vrsta života koja se ispoljava kroz atomsku konstrukciju materije. Ne postoji mrtva, nepokretna materija ili mrtva priroda, u svemu je život, jer u svemu stvorenom je utkan pečat Bivstva ili Boga. Postoji manje aktivna ispoljenost života i više aktivna ispoljenost života koju mi ljudi delimo na mrtvu i živu prirodu. Sve što postoji je na jedan način predstavnik tog Bivstva, njegov izaslanik, agent koji govori o samome sebi, o univerzalnoj ideji postojanja

Bivstvo je život, ali ne  individualni, ograničeni ljudski život, već zbir svih pojedninačnih života čini kolosalni organ univerzalne reke života. Medjutim, to nije razlomljeno bivstvo survano u apokalipsu zverskog načina opstajanja. To je sinhronizovano talasanje jednog života koji mi doživljavamo kao ličnu svojinu, kao sastavni mehanizam stvarnosti.  Čovek je posledica ispoljenog bivstva u telu koje čovek nosi dok traje. Život je posledica težnje da se bivstvo usavrši sa nama i sa svim postojećim elementima održi budno stanje apstraktnog entiteta. Cena  kojom plaćamo ulaz u arenu istine je tolerancija i razumevanje univerzalnog  mišljenja, koje se na mahove u ljudskom životu doživi kao tudje mišljenje. Medjutim, ništa nije tudje, sve je naše i sve je zajedničko. 

Čovek nema dno duše, niti se mrak taloži u čoveku, već mi u samom bivstvu tražimo odgovarajuće mesto. Svaki je čovek prozor u beskonačnost. Ne postoji površina, niti dubina čoveka, postoji Bivstvo, a mi merimo dubinu i plićak u Bogu zavisno od našeg kapaciteta primanja, od toga koliko ćemo uneti u sebe i koliko ispoljiti univerzalnost vani. Pa kad se nadjemo na takvim mestima mi, ljudi, to osetimo kao sopstvenu dimenziju, meru naše duše. Da li je voda u reci duboka, ili smo mi mali u odnosu na rečnu dubinu? Ono što mi smatramo spoljašnjom senzacijom, to može biti unutrašnja senzacija Bivstva. Ništa nije spolja, niti unutra, sve je u svemu. Mi smo odredili, imenovali i odlučili da to tako bude, medjutim i ne mora tako biti. Svaka individua odlučuje u kakvom će svetu živeti, u kakvoj će reci snova zagnjuriti svoju glavu i kakvu će predstavu o životu imati. A to sve zavisi od mnogo faktora, od bezbroj uticaja, a najviše od toga koliku ćemo količinu sebe tumačiti kao sastavni deo Boga, odnosno onog što se ispoljava kroz nas kao život. Čovek je željan mira i dao bi sve da taj mir dosegne, medjutim u tom davanju svega za mirom, u toj čežnji za njim i leži apsolutna ideja o miru kao istini. Mir, kao permanentno stanje ne postoji, već  se u apstraktnoj formuli haosa  kreira kao postojeća istina.

Crno i belo nisu suprotnosti, već je ono izmedju, što nema nijansu, suprotnost crnom i belom, ako mi to tako želimo. Medjutim i to je relativno, i to zavisi od našeg životnog iskustva, od naše ljudske moći zapažanja. Isto kao što ljubav i mržnja, koje potiču iz istog spektra kreativnosti, imaju na drugoj strani ravnodušnost kao zajedničkog neprijatelja. Medjutim, taj neprijatelj ih povezuje i daje značaj koji ove kategorije upravo i imaju. Da bi čovek mogao da mrzi on prvo mora voleti tu emociju mržnje. Niko ne mrzi zato što mrzi da mrzi, već zato što voli da mrzi, iako ga ta emocija na kraju proguta i proždere njegovu sposobnost da procenjuje i da revnosno rasudjuje.  Isto tako, ako čovek hoće da zna i oseti božji rad, da dokuči delimično šta se od njega očekuje u svetu beskonačnih mogućnosti, on mora ići u susret sumnji, u neizbežnom okeanu zablude se mora okupati i u sopstvenoj krvi strasti dotaći smisao svog postojanja.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *