NEIZVESNOST KOJA NAS TUMACI

Zaplet izmedju stremećih želja i onoga što stvarno treba čoveku, da bi podsticao neophodni mehanizam za održavanje života, je put koji se predje u nedostatku elementarne slobode, odnosno u traganju za srećom. Naivni su putokazi za koje se misli da su otkriće apsolutnog znanja o putu gde smo se zatekli, bogastvo je oprez mudrog koračanja u pravcu višeg znanja. Nikada čovek ne sme biti zadovoljan znanjem koje na svom putu stekne, već treba biti zadovoljan da je uspeo dotaći deo onoga što taj put čini večnim.

Kad uronimo u duše koje se ispred nas otvaraju, one koje nas primaju i dozvoljavaju da u njih tiho potonemo, mi ulazimo u univerzalni sistem duševnosti, tj. u sopstveno Ja, ali kroz druga vrata. Konačno ništa ne pripada nikome, jer već samo “pripadanje” stvari ograničava ovaj svet i stavlja lance ljudskoj slobodi. Blažene su uši koje mogu da čuju iskričavo pucketanje svevišnjih reči i svaki put kada nešto izgovorimo mi izgradimo most, put izmedju samih sebe i sveta u kojem se dešavamo. Reči su materijal, gradjevina koja plete sudbinsku mrežu čovečanstva. One nas mogu osloboditi, sputati, ili totalno degradirati naš individualni smisao za životom. Zato, svaki put kada se budemo spremali da nešto govorimo, trebamo se pomoliti onoj unutrašnjoj tišini, istini, autoritetu koji proizvodi harmonični splet reči, davajući značaj smislu kroz koji prepoznajemo stvarnost u kojoj egzistiramo. Reči mogu biti graditelji licne slobode, uzrok ljudskog tamnovanja, putokazi čovekovog stremljenja, ali i mehanizam kojim se meri dubina sveta i širina neograničene misli koja kreira i podstiče slobodnu ljudsku volju na neiscrpno istraživanje. Da li je sloboda, postajanje toga šta mi jesmo ili to što jesmo je već kreirano postojanje slobode? Sve što je stvoreno slobodno je da postoji u svom okviru kreirane slobode postojanja. Ne može se sloboda povečati, već ideja, moć naše percepcije se menja i eventualno proširuje. Da li je ovaj svet razoren ili se nama to samo čini? Možda, na ruševinama sopstvenog raspoloženja gradimo ideju o svetu, prilagodjavajući sve svom promenljivom biću i zaboravljajući na vreme, na prolaznost mi se sećamo večnosti. Da li je se često sećamo, da li je to svaki dan? Osećamo potrebu za beskonačnim, onim osnovnim početkom ličnog sopstva. A da li smo uopšte, ikada počinjali kao ljudska bića?  Hoćemo da osetimo punoću sebe sa svim atributima sveopšteg. Pa zar već nismo tu, u apsolutnom, zar ovo nije snovidjenje realnosti, prelazak iz univerzalnog u individualno i ponovno spajanje sa apsolutnim. Kako je svet isparčan, polomljen na bezbroj komadića, a sve odiše jedinstvom, sav kosmos odjekuje celinom ideja i onaj drugi  univerzum koji lebdi iznad ovog našeg i onaj treci i svi oni beskonačni u broju, sastavni su deo ove plastične misli, ove sintetičke nedeljivosti sinhronizovanog pokreta svega u svemu. A mi hoćemo slobodu. Uzvikujemo njeno ime, pokušavajući da probudimo osećaj njene prave vrednosti u sebi, u svom biću čoveka. Kažu da je sloboda budnost, svesnost sebe i u tom budnom stanju bivstva tražimo se, nameštamo i falsifikujemo sebe do beskonačne  potrebe za nekim slobodnim osećajem, koji ispitujemo i eksperimentišemo njime sve do visine sa koje možemo da uočimo i svet bajki. Visina sa koje možemo da se ogledamo u magičnom spletu sudbine i bojama ljudskim da razotkrijemo muziku i pejzaž sveta u kojem počinjemo da postojimo, u kojem osećamo dubinu života, prolaznosti, kontuinirani protok dovršenog u sebi i van sebe. Hocemo da povratimo ono što smo zaboravili, da se vratimo centru svoje slobode. Hoćemo da se oslobodimo čoveka kojeg stvaramo, da bi postali ono što smo bili, od čega smo pobegli, ono što u stvari jesmo – elementarni mehanizam  apsolutnog.

Nema slobode bez ideje o grehu, bez griže savesti, koja je ključna tačka i vrhunski podstrekač slobode. U tom se činu “kajanja” radjaju vizije o slobodi, o budnosti sopstva, naš lični odnos sa univerzumom i konačno čovekova kvarnost dobija dimenziju elementarne potrebe za održavanjem sveopšteg u postojećem. Na bojnom polju moralnosti stvaraju se granice slobode i eventualni put ka sreći. Krugovi dozvoljenog odredjeni su ličnim ubedjenjem o tome šta je dobro činiti, a šta nije. Koliko uvreda još trebamo poslati čovečanstvu da bi smo shvatili namensku suštinu svog mesta u jedinstvu. U ovom prolaznom ciklusu neprolaznosti čovek uspeva da na sfernom putu zabeleži  svoje ime, da se upiše u knjigu gostiju, u knjigu živih, postojećih stvarnosti. Put koji ne počinje niti se završava, a celina u kojoj se nalazi je početni kapital ljudske budnosti, investicija sa kojom svi počinjemo čoveka, jer tamo gde smo presatali da se sećamo  svoga pravog Ja, počinje nikada završena nit stradanja, kružni porivi veselja, plača, akustični nagoni pevanja, a to je sve svet u jednom ili ludost u rastegljivom osečaju stvarnosti.

Kad uspemo da ostvarim tipično senzibilni odnos sa celom prirodom, naše egzistiranje postaje ekstatično. Onda smo u ljubavi sa svetom, sa svim njegovim negativnostima, manama, truležom i sa svim njegovim brilijantnim prikazom doživljavamo celinu vrhunca, ekstazu ispoljenog  duševnog orgazma. Ali mudraci to zovu “budnost”. Budan je čovek, probudjen, ali samo do granice čoveka, do onog ljudskog bola, one ljudske čežnje za srećom, za istinom, tim konačnim previranjem uma. Istina koju sami stvaramo, kojom se igramo i presvlačimo svakodnevnu laž bojama lične koristi, je varka, smisljena erozija ljudskog bića radi nekog boljeg sutra, radi neke bolje osećajnosti, radi koraka ukomponovanog u stvarnost trena, u mogućnost prihvatanja date slobode. Uspomena na greh, na počinjeni zločin prema čovečnosti, prema samome sebi, taj iskonski – Adamov odjek samokrivice je točak opreznosti, majka željene slobode prema večnom sebi, prema  čoveku ogrezlim u slepi kutak neizvesnosti. A čovek se smeška, jer seleći svoju esencionalnost verovanja u drugu dušu, u drugi sistem vrednosti, postaje teška mora, ona zgusnuta magla koja se može i nožem seći na sitne komadiće. Čeznuci za pravim mlekom slobode, za inspiracijom koja vaskrsava uspavane misli, ideja koja se umnožava sopstvenom postojanošću, je svedok čovekove slobode, univerzalnog života i onog u koga se možemo ogledati, koji stoji na drugoj strani našega lica, odnosno u nama samima.

Svi hoćemo da smo važni. Udvaramo se zrelosti koja nas nadgleda i prihvatajući život svim svojim željama pohlepe, mi se dokazujemo i dovikujemo glasno. Šta je to u nama, koji strahovi vladaju našom realnošću, gde i kako obuzdati poriv za neznanjem, potrebu za zabludjivanjem? Mi, koji stojimo ovde uspravno, zagledani u zvezdano nebo, pitamo se: šta veže onu daleku zvezdu sa nasom dušom, zašto osećamo tu razdaljinu kao tren, kao sada, kao sebe? I smeše se svi likovi predjašnih pitača, dok mi stojimo još uvek zagledani u tu daleku zvezdu, u tamu koja govori, beskraj koji nas razume i neizvesnost koja nas tumači. 

Jednim bi dahom ispili svu sadržinu života, ali nismo to mi koji pijemo život, vec život ispija nas.  Nismo ti koji imaju ključeve od riznice iskonske mudrosti, niti smo oni koji otkrivaju tajnu sveta, ali možemo da otkrijemo postojanje tajne, možemo svojim kopanjem otkriti njenu beskonačnu dubinu, možemo definisati njeno prisustvo. Zar to nije dovoljno da budemo srećni i da se uzdignemo iznad ove šablonske učmalosti? Svet je uspavan i duboko zaronjen u opaki vrtlog opsesije, neznanja, obmane, opio se sopstvenom glupošću i sada spava otvorenih očiju. Svesnost o primarnom čoveku, onom pra-iskonskom početku bića, sveži izvor samospoznaje, budnost ljudske esencionalnosti je uspavan. A čuvara koji bdi nad čovečanstvom ne vidimo. Onog koji čuva vrata kroz koja ulaze i izlaze sve ljudske karakteristike, snovi, želje. Jer dok svet spava on čuva naš  zajednički san od lopova, od gorućih strasti pojedinaca koji mogu da naruše harmoniju snova, njegov ritam, taj uzvišeni smisao lepote. Da, taj čuvar je ono univerzalno Ja, sudbina naše zajedničke svesti, budnost naše zajedničke duše.

Hoće čovek da je slobodan, da se dohvati njenih krila i poleti u pravcu sebe, u sazveždje samospoznaje, u lik ljudskog bića iz koga se radja sav ovaj smisao o mirišljavim ljubičicama, o pokošenoj prolećnoj travi i životu kao večne sene originalne kreativnosti. Hoće da postane njen prijatelj, verni saveznik slobode, koji će znati kako da postuje ono što ona nudi, ono što ona stvara u datom momentu sopstvenog ispoljavanja u njemu. Jer stvara se za i zbog čoveka. I svaki put kad čovek pomisli na slobodu on paradoksalno  oseti zarobljenost svoga duha, sputanost, ne-slobodu u svom biću, a to sve radi njenog ispunjenja, radi stvarnog dosezanje njene suštine. Samo zato što priželjkujemo promenu stanja, pokret ka uzvišenim obrisima ideje kreativnosti, mi stvaramo tamnicu u sebi, jer svaka kreativnost iziskuje odredjeni nivo slobode, oslobadjanje od prethodnog, od statičnog i od sebe neotkrivenog, da bi se konstantno rekreirali. Jer svaki dolazeći minut doda nešto novo u čoveku, probudi nešto staro i kontinuirano beleži ime čovekovog tvorca na zamišljenom papiru stvarnosti. Jedini izbor čovekov je da prihvati već izgradjenu formulu izbora, a to je kulminativna tačka sreće koja mu se nudi…

Teško je u ovom svetu imati iskrenog prijatelja, a još teže sebe svojim prijateljom smatrati bez potpune ljubavi prema istini. Koliko treba “samoljublja”, one krvave ljubavi prema svome egu, one opake opsesije da smo mi najbolji, najlepši i uvek u pravu da bi uspostavili harmonično blagostanje u nama i van nas?  O svete, svete, koliko češ se još puta rušiti, obnavljati i usavršavati sebe na uštrb nasih ljudskih patnji, bola sa kojim smo naučili da živimo, koji je postao naša navika, deo naše svakodnevnice, budnost naše nebeske duše? Teško je zamisliti moć, autoritet koji može da iskupi i opravda ljudske reči, glupost sa kojom izazivamo samosažaljenje, apatiju dok u opasnoj dogmi zablude, tražimo izgubljeni RAJ, koji je već ovde u nama i oko nas, samo ga mi ne primećujemo. 

 

A TO JE ČOVEK!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *